Policijski glasnik

СТРАНА 90

ПОЛИЦИЈОКИ ГЈ1АСНИК

ВРОЈ 12

су са.доласком у данашње земље морали подлећи туђинском утицају, налазећи се у блиаини народа, који је био много културнији од њих. Положај Срба је био такав, да овај утицај није долазио само с једне, већ са три разне стране. Сјуга је утицај долазио иу Византије, са занада из Италије преко Дубровника, и најзад са севера преко Маџарске. Али од иајвећег утицаја па целокупни тадашњи живот, па и на старо обичајно право, била је црква. Одмах гго досељењу отпочео је пријем хриптћанства који је свршен|тек крајем XII и ночетком ХШ столећа. Кад је црква, као што омо видели, била од превеликог утица.ја на право и у оним земљама, у којима је и ире хришћанства било закона и уређеног правосуђа, онда се може мислити шта је хришћанство значило за старо Српско Право. Наједно с вером у Србију су угали и закони. Први такви законици били су црквени номокаиони грчког порекла. Ови су поред црквеног права садржали у себи и византијско световпо право. Номоканони су превођени с грчког, и први се приписује самом апостолу Методију; али је од нарочитог-значаја помоканои, који ,је преведен ио наредби Св. Сане око 1219 године, у коме се налазе и Јустинијанове новеле.' 2 ) Сем систематских намоканона с грчког су превођени и други законици, којима су се српски судови служили нарочито у суђењу. грађанских ствари. Тако се зна , да је за времо цара Дугаана била преведена Синтагма Матије Властара, написана 1335, и која је била азбучним редом уређена ручна кљига за Црквено Право. Поред овога долазе и такозвани Јустинијанови Закони, који се обично налазе уз Синтагму и уз Дуптанов Законик. Ако не од већег, оно од толиког истог утицаја на Српско Право били су статути приморских далматинских вароши. Далматинска варошка права, а нарочито дубровачки закони, били су познати у целој Србији, јер су консули и оудије дубровачке или српске у рудт-тицима и појединим трговачким местима судили Дубровчанима само по њиховим законима. Сем тога, многи виђегти Дубровчани, Которци били су у Србији цариници и други Финансијски чиновници, преко којих је вртнеи утицај на Српско Право. 3 ) Из овога се јасно види, да је за изучавање историје Српског Права од значаја познавање туђиноких законодавстава, која су била од утицаја на наше право. Сриски спометгици, међутим, почињу у XII па иду до краја XV отолећа; почињу, дакле, тек онда, кад <;е право у др.угих народа у велико развијало, кад је у њих постојао нарочити ред људи, који се учио праву и исто обрађивао. Тако н. пр. у Цариграду видимо у XI столећу уотановљену нарочиту правну школу, која представља последње цветно доба византијског права, 4 ) а у Италији налазимо глосаторе и практичаре, који баит у ово време нарочито обрађују право. У Србији свега тога ттијо било, нити је пак могло бити, јер је она у ово време ову овоју пажњу била управила на стварање државе и одржање независнооти, а праву се поклањала пажња онолико, колико је то било преко потребно. Владаоци српски били су и законодавци. Њихове повеље, хрисовуље, уговори, нарочито о Дубровчанима, као и друге наредбе јеоу главни извор из кога сазнајемо старо Српско Право. У колико је српока држава випте јачала, у толико је више и право напредовало. Најбољи доказ за то даје иам Душанов Законик,' који је први покушај кодификације, извршене у времену, кад је Србија била до-

-) Ст. НоваковиН, Душанов законик XIV; С. Лпбећ, Паз Оо8о4г1Јисћ (1оа

8огћ18сћеп Сагеп 84ерћап 1)и8ап, в. Агсћ^у 22 (1!)00) 140.

3 ) С. ЈггИећ, Агсћ1У 22 (1900) 155.

(1 ) гасћаггпе V■ МпдеМШ, Ов»«1»1сћЈо Јоа ^псћ^сћ — гОтЈасћои Весћ1з

(1,49-2) 30.

стигла врхунац своје надмоћности. Тек од тада би имао да настане напредак у развитку Срискога Права, да је Србија и даље остала на иотој висини. Али, са наглим онадаи»ем орпске државе, извршен је заотој и у праву, те тако Дутианов Законик нам преставља најбољи правни извор из тога времена, ма да у оеби садржи одредбе готово из ових законика, као: из казненог и грађанског законика. грађанског и кривичног поступка, разних административних и др. закона. Кад су мпоги од ових, иначе малобројних, извора туроком најезДом морали бити уништени, онда нам остаје да из тог остатка видимо и укратко изложимо доказни систем у старом Српском Праву. Раније је речено, да се ио првобитпом схватању свих народа сматра злочии као нарушење индивидуалних права, за. које нарушилац мора дати задовољења повређеном лицу. То исто видимо и код Срба. Сва кривичка дела, која оу по данашњем схватању кажњива, смаграли су Срби у прво време као ствар грађанску, као (1е1тс1а рпуа!а. Никако се иије узимало, да оу извршењем кривичног дела угрожени не оамо интереои повређепог или оштећеног и његових рођака, нећ и оишти, јавни и државни интерес.и. Значи, да се за јавну природу Кривичног Права још није знало. У спомоницима се налазе неоумњиви докази о томе, да је злочитт сматратт као приваттга ствар. У најраније време, док оу Срби били још у сво,јој огарој постојбини, а каоније и у новој, докле је српска држава била ,још олаба и немоћна, оиа се ни у колико није сматрала заинтересованом извршењем каквог кривичног дела. У то време се повређени или његова родбина разрачунавала о учиниоцем кривичног дела на начин, који је она занајбољи нашла, обично осветом. Касније, утицајем цркве, настајало ,је миреи.е између повређеног и окривљеног и спор се свршавао илаћањем извесие гтакнаде. За овим, кад је срттска држава под својим краљевима била прилично ојачала, почела је она водити рачуна о изврптеним злочинима, и није витие себе сматрала саовим незаинтеросованом. Али ово инторесовање још није било довољпо и потиуио, јер држава у главноме и даље сматра злочин као ствар иовређеног и окринљеног, а за себе задржава право да окривљеног казни новчаном казНом, Која изгледа, да је ире угрожавана у Фискалном но у општем иптересу. Да се одиста ни за време краљевства јотп није иотпуно знало за јавну природу Кривичног Права, најбоље пам показује то, што се најтеже кривично дело, убиетво, схватало другаче но данас. Убиотво није било угрожено јавном казном као данас, већ је то била ствар родбине убијеног и убице, а дрлшва је ието узгред казнила новчаном глобом, која се плаћала краљу или државној каои, и звала се вражда . 5 ) Вражда је износила 500 перпера, и, као што ое види из дечанске и арханђеловске хрисовуље, пола је давано цркви место крал.у. Да је убиство овако охватано чак и за време краља Милутина и да је био безуспешан сваки покутиај, да ое убиство угрози строжијом казном, показује нам један у многоме драгоцен извор из дубровачког законика, и: то из главе 58 и 59 VIII књиге, у којој (;е говори о вражди (Ле реиа угавс1е). 6 <'адржина тога извора је у главноме ова. Давнатпњи је обичај био између Дубровника и Србије, да Дубровчанин, кад убије Србина, плати 500 перпера глобе, и обратно. То је тако бгтло све док, око иоловине XIII отолећа, Дубровником не завладаше млетачки кнезови. Под владом једнога од њих, под име®) Ст. НоваковиИ, Соло, Српска Краљевска Академија Гла"с XXIV 90. в ) ПуциА, Спомоници Српоки N (Г8:б2) 152 — 153; Богишић, Стаиак но дубуовачком законику. Гласник 44 (1877) 21 8.