Policijski glasnik

БРОЈ 15

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 115

вац у мараму и метуо у недра. У кући су с њима спавали још и Стеван, момак кнеза Жуха, Иваниш Божкојевић са својим братом Иваном, момком Мартоница Грбичића, за тим Радоје или Радослав Будисалић, звани Облега, чиновник Степана Вукшића и његов момак, свега њих осам. Ујутру Добрушко види да му је новац украђен. Врата су била закључана, а кућа није била нигде ни проваљена ни поткопана. Покрађени су тужили све, који су с њима спавали, прво кнезу сребрничком Ииколи Радулиновићу, али се ствар не сврши. Радоје Облега, међутим, са својим момком побегне. Тужиоци се обрате тужбом дубровачком суду, али и ту буду одбијени због ненадлежности и б.уду упућени сребрничком суду, где је крађа и учињена. Најзад тужиоци понова дођу пред Ђ госаодина. десиота. суд « у Сребрници наводећи: »и позвах пред господина херцега да ми господин херцег на њих суди и господин херцег к вам властеле писа да нам судите и домакнете правду, где је суд и почет и крађа учињена.« Оптужени нису признали наводећи, да они њихове новце нису ни видели, ни украли. Суд, састављен из властеле, пресудио је: „да се закуне Марин и Добрушко сваки од њих самоседам Вогом и душом својом, како су онде донели на стан к њим у кућу кнеза Жуха к Степану и Иванишу са сврху речену друштву 180 дукат златех и онде им украдени. Ако се закуну, да им се дукати између себе плате, који су онде били на стану заједно сваки свој дио. Ако ли се не закуну да Марин и Добрушко не имају што питати. И Марин с Добрушком се заклеше и ш њими дванаест иоротников Богом и душом својеми, како Марин и Добрушко донесоше кнеза Жуха Драгојевића и к Зтепану, и к Иванишу с братом, и к Ивану момку Мартинице Грбичића и к Радоју Облези с момком 180 дуката златех и међу њима погибоше....« Порота је, дакле, положила заклетву и штету су имали да плате свих осам, који су те ноћи ту преноћили, рачунајући ту и тужиоце; сваки од њих био је осуђен да плати по 22'Д, дуката. Овим је било свршено само питање о накнади штете; међутим оптужени су тек имали да доказују своју невиност, јер су у противном кнез и војводе имали право на глобу, новчану казну, због извршене крађе. Односно кривичне одговорности вели се даље у Споменику: ....»а за глобе војводине и кнеже судисмо, да се закуне Стеиан и Иваниш са сврху реченом дружином сваки од њих самошести Богом а НЈих душом како ни светници ни часници ни проводаџије несу крађе Маринове и Добрушкове од 180 дуката. Ако се закуну да су слободни, ако ли се не закуну да су криви по закону места, што их закон покаже. (( Други један пример тако исто лепо показује, како су помагачи или поротници полагали своју заклетву. Тај други случај је овакав. Водио се један спор због неког украђеног коња пред челником Радићем на Руднику, који је за тај случај одредио пороту. Дубровчанину Матоју Прибисалићу буде 1428 године украђен коњ на Руднику у вредности десет Фуната сребра. Једаи Србин је овоме Матоју означио као лопова неког Новака Населовића. Матоје је тужио челнику: »позвах га к реченом челнику, који ми пресуди по нашем обичају, да се ја, Матоје, закунем с четворицом добрих људг,, и ја иети, да ми је речени Новак украо коња или учествовао у тој крађи коња; и кад се закунемо да речени Новак има платити мени, Матоју, коња и трошак, учињен у тражењу коња....« Као поротници били су одређени да се с Матојем закуну Стојко Милетић, Јован Прогоновић, Вукша Стјепојевић и Вучета Божиловић, којима је Матоје представио сведоџбу, како му је речени Новак украо коња. Речени поротници се нису хтели заклети и оптужени Новак је ослобођен. 19 ) '*) С. ЛНсећ, А го Ш у 22 (1900) 193 — 194.

Ова два примера потпуно потврђују оно, што је раније речено о помагачима у заклетви. У првом примеру оних 12 поротника, који су имали да се закуну с Марином и Добрушком, као ни оних 6, који су имали касније да се закуну са свима оптуженима, нити су били нити су могли бити сведоци, пошто они крађу нису могли видети. Први су, дакле. само по познавању тужилаца, а други по познавању оптужених имали да потврде, или боље да појачају њихову заклетву. —• Исти је случај и у другом примеру, у коме челник пресуђује, да се поред тужиоца закуну још четворица, који нису видели кад је оптужени украо коња, него су по свом личном уверењу имали да помогну или непомогну заклетву тужиочеву. У оба примера заклетви помагача претходила је заклетва једне од странака. Из до сад наведених, као и из свих осгалих примера, који се налазе у старим споменицима, види се, да се ови сведоци : » стариници, к »старци жуиљани,"- »старци добри чловеци," лстариници од жуие,« како се они обично зову, у питањима о међама, као и клетвеници, помагачи или добри људи, у кривичним споровима, зову иоротници. Судећи по свима сачуваним примерима несумн.иво је, да су поротници и у Грађанском и у Кривичном Поступку били доказно срество, па стога држим да је и порота постојала само као доказна иорота (Ве \^е18јигу), а не као иресудна иорота или порота у данашњем смислу. Ово је питање важно поглавито стога, што су у нас многи писци, међу којима се нарочито истиче Авакумовић, тврдили, да је у старом праву постојала права или пресудна порота. Авакумовић најпре у свом делу: »»Енглеска, Француска и Сриска Порота «, а за тим нарочито у својој академској пристуиној беседи: „Стара сриска иорота иоређена с енглеском иоротом « констатује: »да су Срби у старо доба имали пороту у правом смислу те речи 1 '.... 20 ), па чак и савршенију од енглеске пороте. Ова своја тврђења Авакумовић није доказао, јер се из неколико наведених чланова Душановог Законика, који само номињу пороту, не може сматрати као утврђено и каква је порота постојала у старом праву, а поједине конкретне случајеве суђења, из којих се баш види каква је била порота, оставио је неупотребљене. Неоснованост његових тврђења долази још и отуда, што му при изради расправе: »Стара сраск а иорота « није било познато, како је у науци решено питање о постанку пороте, јер се служило само ЈЗГепег-овим делом: Вав еп^Изсће Ое8сћ\Уогепеп^епсћ! 1852—1855. које је, истина, много допринело али које није решило то тада спорно питање. Данас се сматра да је питање о постанку пороте решио проФесор Брунер. Да бих могао за сад у неколико поткрепити своју раније постављену хипотезу, по којој је у старом Српском Праву постојала доказна порота а не порота у данашњем смислу, морам бар у неколико речи изнети резултате Брунеровог истраживања. Брунер је најпре у свом делу: ЈшЈшдШоп8гесћ1; ипс1 ЈпдшзШопвћел ^е ^в 1866 поставио као хипотезу, да се пресудна или данашња порота развила из доказне пороте (Ве^газјигу). Резултат његовог дугогодишњег испитивања по највећим европским библиотекама било је чувено дело: Б1е Егв1;ећеип§ с1ег 8сћлуиг§:ег1сМе 1872 године, којим је потпуно објаснио постанак пороте. По Брунеру постојбина данашњој пороти јесте Енглеска и то како великој или оптужној тако и малој или пресудној пороти, коју су само и усвојила европска континентална законодавства. По њему је мала или доказна порота дошла из Грађанског Поступка. У Грађанском Поступку

20 ) Српска Краљ. Академија, Глас Х1ЛУ 8.