Policijski glasnik

СТРАНА 170

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 21

важности сведоџбе. Тако је н. пр. испит сведока очевидца Мијаила Крсмановића из Гриваца, наије крагујевачке, по кривици Неше Н. онд. због убиства, вршен у народном Суду 24 септембра 1825 год. онако исто као што то данас наследне власти чине; протоко садржи питања и одговоре а и извршсно суочење 31 ). () сведоџби сведока, као и о осталим доказним ероствима, није било нарочитих законских правила, којих се судија имао придржавати. Ко ће се употребити као сведок, како ће се саслушати и колико ће гвегова сведоџба имати доказне снаге, све је то зависило од нахођења судије који суди. Зна се, да су као сведоци саслушавани и они, који се налазе под истрагом. Тако је неки Сава Спасојевић, који је био под истрагом и у притвору због јатаковања, саслунтан као сведок по кривици јеремоттаха СераФима због крађе манастирских оваца, и Сава је на испиту изјавио, да га је калуђор, којн се до њега налазио у притвору, молио, да му скине резу а он ће му добро платити. 38 ) Колико је ова сведоџба имала доказне вреднооти, зависило је од слободне оцене суда. 0 сведоцима се говори нешто тек у устројству окружних судрва од 26 јануара 1840 и то у чл. 47 који гласи: „ако би која страна позвала се на сведоке, то се и друга страна преслушати мора, да ли нема какопн изрјатија против карактера и качества исти сведока, и да ли и она нема какови вопроса, о којима би се преслушати сведоцн имали". 31 ) Дрлс. Архив., Кнежев. Канц. Народпи Оуд 1725 год. 38 ) Држ. Архив., Кнежев. Канц. Народни Суд 1825 год.

(Зборн. 1 191). Нрема овоме, странке су имале право искључења сведока или право тврђења да се сведоку не може поклонити вера због његовог рђавог владања, блиских родбинских веза с противном странком, због непријатељства и т. д., што се све могло подвести под овај члан. Иоменуто је, да се сведоџба која је имала послужити као доказ, имала ставити написмено. Најзад сведок, ради потлуне вредности његове сведоџбе, био је дужан своју сведоџбу.да потврди и заклетвом. Заклетва је полагана или у суду или у цркви пред свештеником и једним чланом суда и то пре саелушања. Ово се види из једне пресуде пожаревачког магистрата од 8 априла 1841 бр. 107. Неки Живко Николић из Добрње буде оптужен због увреде кнеза, и три сведока потврде да је он одиота изговорио увредљиве речи; у пресуди се вели: »суд је овај дао спроводително с предписанијем својим 7 т. м. априлија преко надлежног овдашње вароши г. пароха и иротопресвитера сва три именована у наведеном сведочанству лица у цркви овдашњој Формално у присуству једног свог члана, да се на сва она питања, која ће им суд предложити по правди по души својој закуну...« и суд је своју пресуду, којом је опт. Живко осуђен, донео »ио уваженију Формалне заклетве трију предименованих сведока с којима је ипак речени Живко суочен.... а39 ) (наотаниће ое). Д-р Бож. В. МарковиЂ.

39 ) Ст. Максимовић, Суђоња у кнежевини Сг>бит 14а.

О ПРИЗНД^У ОЦТУЖЕНОГД као правноме докаву у кривнчним делима, нарочито с погледом на ваконом одређене думенооти истразкне влаоти, пред којом се привнање чини.

По § 222. под III. и § 225. крив. суд. пост., признање оптуженога у кривичним делима, може се узети противу њега, као потпун правни доказ. У § 225. крив. суд. пост. лимитативно су изпети елементи, који би при учињеномс признању морали постојати, да би .оно могло бити правни доказ противу оптуженога. Овом приликом хоћемо да говоримо о елементу из § 225. тач. г), који тражи: да је признање пред исљедујућом полицијском или судском влашћу или при претресу учињено. Овде је дакле утврђено само то, да је признање оптуженога доказ, кад је учиљено пред једном од влаоти, које су напред обележене. Иу, на сваки начин, није довољно само то, да је ово признање учињено пред једном од помеиутих власти; битно је и то: лаје оно од дотичне иадлежне власти на закони начин изузето. Тако, ако је признање учињено на судскоме претресу, оно треба да је у прописно састављени протокол претреса уведено. — §§ 203., 204., 205., 215. и 216. крив. суд. пост. Каква нарочита Форма уписивања оваквога признања, учињенога на главном претресу нити је прописана нити је потребна; главни претрес ио § 195. крив суд. пост. јаван је, а поред тога ту морају бити и тројица судија, који у оуђењу учествују и делово^а

суда, па је сасвим природна ствар да је исправност и истинитост оваквога признап>а самим тим довољно огарантована. Сасвим је друга ствар код признања, учињенога код истражне полицијске власти, Ту је јавност иотраге искључена, јер нико нема п|»ава да присуствује испиту оптуженога, сем: иследника, његовога деловође и два приоутника § 28. крив суд. поступка, Признања учињена код ове претходне истражне власти чеото ое од оптужених код оуда поричу иод изговорима: или да ниоу ни учењена већ их је полицијока истражна власт неверно уписала, или да су изнуђена. Тада се употрсбљавају сведоци, који ће доказати аПћЈ оптуженога у времену учињенога и признатога дела или каква друг.а Факта, противна учињеноме признању, тако да се опо с осиовом у сумњу доводи. Што је тежи злочин, за који је признање учињено, то је све ве.ћа вероватноћа да ће се оно код суда порећи, па доследно томе отоји и све већа обвеза за иследника, да при изузимању призпања пе пропусти ни најмању од законских Форми. Ако је то учињено, онда оптужеиику не може користити голо порицап.е признања, већ он мора доказати таква Факта, која иотиг-титост учињеног признања у сум1ву доводе или мора навести вероватне узроке, зашто је п[1с1)е признање лажно учинио — § 225. т. д) и § 227. крив. суд. пост. На против, ако признање не одговара елементима из § 225. крив. суд. пост., онда је довољио и голо порицање. Шта ће бити у овоме одучају ? Одговор на ово питање важан је за наше прилике у двојаком погледу:

а) Због наше доказне теорије у кривичним делима, која обвезује судију да само оно за истинито може држати, што је по прописима зак. о пост. суд. у крив. делима доказано —■ § 220 крив. суд. пост. б) Због особене одредбе § 243, крив. суд. пост. по којој ће пресуда на казну смрти моћи само тада гласити кад је кривица оптуженога признањем или сведоџбом заклетих сведока законо доказана. Одговарајући на постављено питање утврђујемо: Поречено признање, које нема услова из § 225. крив. суд. пост може у најбољем случају оамо остати као правни основ подозрења из т. 1. § 123. кр. суд. пост. и нигата више. У овом случају судска пресуда зависиће и од других доказа, пошто по овоме једном основу подозрења, државнн суд не би могао осудити оптуженога, већ би га морао ослободити из недостатка доказа —• §§ 236., 237., 238, и 242. крив. суд. пост. Друга је ствар, ако је суђење пред поротним- судом. Поротници суде по убеђењу и без обвезе на употребу законих доказа и код оваквога суђења сам Факт порицања признања није од решавајуће важности за одлуку поротника. Докази, које они узимају за основицу свога уверења о кривици или невиносги оптуженога, зависе искључиво од слободне оцене поротника, ту, дакле, Форма учињенога признања нема вредности. Ну ипак може наотупити случај да порицање признања има и овде битне вредности. истина не на одлуку поротника, но на примену законе казне од стране државних судија. Ово ће бити тада, кад би наспрам оптуженога по закону