Policijski glasnik

ВРОЈ 48

ГЈОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 387

собна и лица из т. 1. и 2. § 91, т. ј. своштена лица односно оног што им је у циљу исповести поверено, и државни чиновници о ономе, чиме би дужност чувања државне тајне повредили. док их не би од тога претпостављена власт ослободила. Само су ова лица иеспособна с обзиром на поједини конкретни случај, а не за све случајеве вештачења, те су с тога они релативно неспособни. Али, нису неспособни да буду вештаци само они, који се по § 91 као сведоци не могу испитати, и ако би се ово могло извести из текста другог одељка § 56, по коме се за вештаке не могу употребити они, »који се у казнимом делу не могу за сведоке узети.« Сем ових неспособни су да буду вештаци и сви они, који су ио § 92 ослобођени од дужности сведочења. Не може, дакле, као код сведочења, зависити од њихове воље, хоће ли бити вештаци или не, већ они то не могу бити због односа у коме се налазе према оптуженом. Ово је сасвим и оправдано, јер докле се тим лицима допушта да сведоче, само ако хоКе, са тога разлога, што се, можда, не би могло ни од кога другог добити потребно обавештење о извесним чињеницама, дотле тај разлог никако не може остати кад су у питању вештаци, који се узимају по избору и који не треба да буду узети због сумње у њихову потпуну беспристрасност, која долази из односа у коме се налазе. И ова су лица релативно неспособна. Неспособни су, даље, тако исто и они, који се по § 114 не могу као сведоци заклети. Сви законодавци продвиђају и ово као основ за неспособност, па је то предви^ао и § 80 аустријског крив. пост. од 1853, по коме је израђен други одељак нашег § 56. Но и ако наш законик изречно не предвиђа ово као основ за неспособност, ипак је јасно, да ни по нашем законику не могу бити вештаци они, који се не смеју заклињати. Ово се види отуда, што вештачко мишљење вреди Само тада ако је вештак положио заклетву (одељак 3 и 4 § 56), што значи, да онај који се не сме заклињати, не може се узети ни за вештака. Ако би ипак једно од до сад поменутих лица предузело вештачење, то би последица рада неспособног вештака била ништавост вештачења. И ако наш законодавац ништа о овоме не говори, што је требао учинити, ипак се то има сматрати као нешто што се по себи разуме. Из овога излази, да се ни протоко таквог вештачења не сме на главном претресу прочитати, а ако би се и прочитао, био би без икакве вредности. Ништавост рада неспособног вештака не обухвата само ништавост находа већ и ништавост самог вештачког мишљења. Протоко вештачења ће бити ништав и онда, кад је поред неспособног вештачење вршио и један способан вештак. Само у том случају суд може способног вештака позвати на главни претрес и испитати га, чијем исказу може придати вредност сведоџбе слособног сведока. б) И колективна. лица , онако исто као и поједиици, могу предузети вештачење. Тако се н. пр. може тражити мишљење о неком предмету од једног Факултета на универзитету или од Санитетског Савета или ког другог колективног лица. У таквом се случају вештачко мишљење доноси по правилима која за то друштво вреде. Али се сви, који у таквом друштву учествују, имају сматрати као вештаци, и све оно што би свакога од учесника учинило неспособним да сам предузима вештачење, учинило би да из овога друштва буде искључен као сарадник. в) На правну способност вештака не утиче ни пол ни држављанство. Према томе, ако нема стално постављеног вештака, може вештачење предузети како женскиње, тако и

лице које није српски држављанин ако само, поред техничке, има осталу потребну правну способност. II. Од важности је питање: да ли странке имају права одбачаја или ■рекузације изабраног вештака ? Има законодаваца, који ово питање потпуно регулишу. Тако, по немачком кривичном поступку (§ 74) допуштено је странкама да траже одбачај вештака и то са истих узрока и на исти начин на који се има судија одбацити. Аустриј•ски кривични поступак, истина, нема ни једну одредбу, која би овако изречно давала то право странкама, али да то право странке ипак имају, јасно се види из § 120, у коме се наводе узроци, са којих се једно лице не може узети као вештак, и у коме се наређује, да се и тужилац и оптужени имају по правилу известити о извршеном избору вештака и то пре него је предузето вештачење. Странке се и по немачком и ио аустријском поступку извештавају о избору вештака баш у томе циљу, да би благоврсмено могле тражити одбачај изабраног вештака. Наш законик ништа не говори о овом питању. Он је у свима својим одредбама, па и у онима у којима говори о вештачењу, тако непотпун и нејасан, да се никако не да видети шта допушта а шта не допушта. Он је врло често од неколико наређења свога изворника (аустријског поступка од 1853) створио једно наређење, и то понекад без иотребе, без система па и без смисла. Тако баш § 56, који говори о вештацима, садржи у себи три параграфа, §§ 79, 80 и 81 аустријског поступка, од којих сваки говори о сасвим другој ствари. Тн су параграФп скраћивани без разумевања, и од њих је постао § 56 који је непотпун. И ако наш законик ништа не говори о овоме питању, ипак се оно има принципијелно онако решити, како је у науци решено. Таквоме се решењу законик не противи. јер га нигде не забрањује, а сем тога, такво решење тражи и сама природа вештачења. (наставиће се) Д -р Бош. В. Маркови"ћ. 0 0ДГ0В0РН00ТИ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ. (НАСТАВАК) 3. Често се пута дешава да притежалац некога земљишта затекне туђе животиње на своме земљишту, где му штету чине. У погледу овога случаја прописује се у § 816. грађ. зак.: »Ко животињу у штети нађе, може је силом одбити или истерати или ухватити и сагнати. Убити нема власти, осим ако није у случају. нужне одбране«. Из овога законскога прописа, који не одговара у свему првој тачки § 1321. аустријског законика, не види се, ко то може у штети нађену животињу силом одбити итд. Аустријс.ки законик вели »ко на своме земљишту туђу стоку затекне...® итд. Међутим јасно је да је и наш законодавац у првом реду помишљао на власника земљишта 46 ), па за тим на друга лица, која. имају права да вуку користи са дотичног земљишта: закупац, плодоуживалац и др. Али несумњиво је да и трећа незаинтересована лица могу, кад виде да је животиња ушла у штету у туђе земљиште, исту одатле истерати и у опште учинити оно што је у таком случају по § 816. допуштено. Апстрахујући од тога, што је по моралним прописима свакоме допуштено 4в ) У погледу штете на пољском имању то се изрично и каже у чл. 20. зак. о чувању пољских имања.