Policijski glasnik

ВРОЈ 51

ПОЛИЦИЈСКИ

ГЛАСНИК

СТРАНА 411

говоре о последицама које ностижу вештака ако не одговори својој дужнооти на позив суда; међутим ништа не веле, шта Ке бити с вештаком ако у генералној истрани изостано. Ово се ћутање никако нема разумети тако, као да законодавац у генералној истрази није вештака учинио■обвезним да врши вештачење, јер би такво тумачење било. нелогичко и неприродно. Законодавац је то нропустио да учини, али се из §§ 194 и 205 види да се они имају применити и на вештаке у генрралној истрази. Решење, којим је вештак осуђен за неодазнвање својој дужности по § 194 није извршно. Противу њега има места жалби на Касациони Суд. Међутим извршно је како решење којим је изостанак оглашен за оправдан {§ 194), — тако и решење којим се вештак притвором има принудити на вештачење (§.§ 100 и 205 девети одељак). Наш се законодавац, као што се из §§ 194 и 205 види, не задржава само на томе. да казни вештака, који је на позив изостао и пропустио учествовати у вештачењу, већ наређује и принудне мере према вештару који неће да вештачи. Неумесно је, што се према вештаку могу употребити принудне мере, јер је врло незгодно некога принуђавати на умни рад; тако изнуђено мишљење врло би ретко имало вредности. Стога законодавац треба да се задрж.и само на казнама за изостанак и непредузимање вештачења и те казне да буду само новчане казне. Рђаво је, што наш законодавац овде изједначује у поступању вештаке са сведоцима, кад су они по својој природи различити једни од других, И ако је вештак дужан на позив иследника или суда да предузме вештачење, по себи се разуме, да ни иследник ни суд не смоју једног вештака шиканирати узимајући увек једног за вештака кад их на избору има више. У таквом случају може се вештак жалити. И ако наш законодавац не предвиђа тај случај, држим да се не може принудити на вештачење онај вештак који изјави да би вештачењем довео у опасност живот или здравље своје, па ту изјаву доведе и до вероватноће. Разуме се, да вештак има права не одазвати се дужности вештака увек, кад је у стању да наведе један од основа са кога има бити искључен, т. ј. са кога би се и сведок могао одрећи дужности сведочења. § 17. Избор и заклегва вештака I. Новији законици, који су усвојили теорију слободног судијског уверења, ништа не говоре о томе, у којим се случајевима треба послужити вештацима. [Они су то оставили нахођењу судије. Према поједином конкретном случају он одлучује којим ће се доказним среством уопште послужити, па онда од његове оцене зависи и то, хоће ли се послужити вештацима или не. Из овога изилази, да он може и не употребити вештака, ако је само увереп да може и сам решити појављено питање; и код техничких питања. дакле, одлучује уверење судије. То је опште правило, од кога има и неких изузетака. Наш законодавац, међутим, употребу вештака није оставио нахођењу судије. Истина, ни он није предвидео све случајеве, у којима треба извршити вепггачење, јер је то и немогуће учинити, али је ипак донео једну одредбу, која иследника и судије обвезује, да се морају послужити вештацима у свима случајевима, у којима се важна чињеница

„само особитим знањем или вештином докучити може«. т. ј. кад је како за утврђивање гако и за оцену важних чињеница потребно нарочито. не правничко знање (§ 55 крив. пост.). Вештачење је такво срество, које се само намеће, чим се увиди, да се помоћу њега може доћи до исгине важних чињеница. Према томе, њему треба прибећи у свако доба, у сваком стадијуму поступка, само кад је у питању проналажење истипе. Из тога изилази, да се вештачење може извршити не само у генералној него и у специјалној истрази. Оно се по правилу предузима у генералној истрази, јер тада не само да је најлакше, него је врло често и једино могуће извршити га. Ако се извесне чињенице не опазе и не оцене пепосредно после извршеиог дела, онда се због пролазности предмета, касније може тешко учинити или се никако и не може учинити. Под претпоставком да се вештачење може извршити, вештаци се позивају у специјалној истрази само онда, кад или у генералној истрази никако није извршено вештачење или кад је учињено па се показало непотпуним или нетачним. Вештачење у генералној истрази наређује иследник, који је једино и позван да истражује све важне чињенипе како за постојање дела тако и за проналажење виновника. Међутим, иницијатива за вештачење може потећи и од странака, у колико их има у генералној истрази, али само ипицијатива и ништа више. И ако законодавац то нигде изречно не вели, несумњиво је, да приватни тужилац, обвињени и његов брапилац могу од иследника захтевати да позове вештаке увек, кад им се учини да је за оцену какве околности потребна техничка спрема. Само, иследник није везан за ове захтеве странака; он их има да подвргне својој оцени и од умесности њихове зависи, хрће ли их усвојити и наредити вепггачење или не. У специјалној истрази вештачење наређује суд и то или по службеној дужности или на захтев странака. Суд ће по службеној дужности наредити вештачење увек, кад нађе, да се само вештачењем може да објасни и расветли једна чињенпца од које зависи и одлука судска (§ 208. крив. пост.). Да суд и на захтев странака може наредити вештачење, јасно се види како из § 188 тако и из § 208, само што ће то суд наредити онда кад нађе да је чињеница или околност која се има расветлити важна. Међутим, ако суд нађе да је бескорисно наређивати вештачење, да ће се тиме само отезати поступак, одбиће странке од њиховог захтева. У таквом случају дужан је како иследник тако и суд да мотивише своју одлуку, т. ј, да изречно у одлуци каже, било да чињеницу, која је у питању, не сматра важном. било да, и без вештачења, има већ довољно доказа о ономе, што се жели вештачењем постићи. Вештаке у генералној истрази бира иследник а у специјалној суд. Како иследник тако и суд дужни су при избору да пазе, да се за вештаке позову способна лица. Сем тога, они имају нарочито да обрате пажњу на незаинтересованост и непристрасност изабраних вештака, т. ј. на све односе у којама се вештак може налазити било према кривичној ствари било према страпкама. Ако би се вештак налазио ма у каквом односу, који би стварао основ за сумњу у његову беспристрасност, иследник или еуд треба да избогне избор таквог вештака. Право избора вештака припада само иследнику стога, што он најбоље зна не само која су питања важна у поступку, него и то, да ли је за решење тих питања потрбна нарочита стручна спрема. Та питања има најпре иследник да оцењује, па ако нађе да их он не може решити, он ће за то позвати у помоћ стручна лица, која он