Policijski glasnik

СТРАНА 98

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 13

вића, полициског писара исте класе среза ваљевског, по молби ; за полициског писара треће класе среза пожаревачког Милоша Глигоријевића, полициског писара исте класе начелства округа пожаревачког, по потреби службе: за полициског писара треће класе среза крагујевачког Радомира Јојића, полициског писара исте класе среза колубарског, округа београдског, по потреби службе ; за полициског писара треће класе среза рачанског Добросава Брајовића, полициског писара исте класе начелства округа чачанског, по потреби службе ; за полициског писара треће класе Управе града Београда Милана Рајковића, полициског писара исте класе среза

посавског, округа београдског, по потреби служое ; за полицискогписаратреће класе среза" посавског, округа ваљевског, Драгомира Арнаутовића, писара исте класе Управе града Београда, по потреби службе ; за полициског писара треће класе среза јасеничког, округа крагујевачког, Радомира П. Тодоровића, свршеног правника; за полициског писара треће класе Управе града Београда Димитрија Ж. Животића, свршеног правника; за полициског писара треће класе среза тамнавског Светозара К. Петровића, правника; и за полициског писара треће класе среза посавског, округа београдског, Алексу Јолковића, пређашњег студента филосо-

ооФије, — практиканта среза- пожаревачког. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 22. марта 1908. г. у Београду.

Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, а по саслушању Министарског Савета, решено је, да се: Милутин Јоковић, полициски писар треће класе среза мачванског ; и Боривоје Бековић, полициски писар треће класе Управе града Београда, на основу § 76. закона о чиновницима грађанског реда, отпусте из државне службе. Из канцеларије Минпстарства унутрашњихдела, 22. марта 1908. г. у Београду.

СТРУЧНИ ДЕО ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

(нАСТАВАк) Међутим, ако оптужени одмах по прочитању тужбе , а на питање председника, дело потпуно призна и ако то признање има све особине које § 225 тражи, онда настаје скраћење поступка, које се састоји у томе, што свако даље исслеђење престаје и што се протоко претреса има закључити (§ 205 пети одељак). Да ли се оптужени на главном иретресу може споразумети са својим браниоцем о томе, какве ће одговоре давати, законик ништа не говори, али да то споразумевање законик не допушта, види се из трећег одељка § 205 који гласи: „оптужени се не сме ни с ким договарати како ће одговарати. к Испит оптуженог бележи се у протоко претреса. § 23. Врсте признања. Признање може бити: 1. Судско и вансудско иризнање. Ова је деоба учињена према томе, да ли је иризнање учињено пред судом или не. Судско признање, опет, може бити двојако: судско иризнање у ужем или иравом смислу и судско признање у ширем смислу. Под судским признањем у ужем смислу разуме се само оно признање, које је учиљено нред надлежним судом иа главном претресу. Свако друго иризнање, које је учињено ма пред којим другим судом или пред иследником за време истраге, јесте судско признање у ширем смислу. У свима другим случајевима говори се о вансудском признању. То је, дакле, признање, које није учињено у току кривичног поступања пред надлежним судом или иследником, већ пред приватним лицима. Бансудско би признање било и онда, кад је оно, истина, учињено пред судом, али не пред кривичним судом у кривичнолравном спору, већ пред грађанским судом у каквом грађанском спору. 2. Потанко или оиисно и кратко или иростим иотврђивањем учињено признање.

Признање из кога се види побуда, време, место, начин извршења кривичног дела јесте потанко или описно признање. Ако се, међутим, признање састоји само у потврђивању постављеног, питања, онда је то кратко признање. 3. Неограничено или чисто и ограничено или квалификовано иризнање (соиЉзвш рига и соиЉвзш НтНа, диа1Шса<;а). Неограничено је признање онда, кад окривљени признаје потпуно кривично дело без икаквих ограничења, т. ј. онако, како се и зашта се оптужује. Ограничено нли квалиФиковано признање, биће, међутим, онда, кад окривљени кривично дело, које му се ставља на терет, не признаје у целости, у пуном обиму, или кад своме признању додаје извесна ограничења или околности, којима се казна, коју казнени законик прописује за то дело, сасвим искључује или се своди на мању меру. Тако н. пр. квалиФИковано признање ће бити у овим случајевима: оптужени признаје да је украо 100 динара, међутим он се оптужује да је украо 300 дин.; или девојка се оптужује да је родила ванбрачно дете и да га је бацила, међутим она признаје да је родила мрт*во дете и тако га бацила; или окривљени тврди да је извршио кривично дело у напитом стању ; оптужени за убиство признаје да је убио, али додаје да је исто учинио у потребној одбрани и т. д. Све ове врсте признања од нарочитог су значаја за она законодавства, која су задржала теорију законских принудних доказа, као што је то случај с нашим законодавством, јер по њима доказна снага признања у многоме зависи од тога, која је врста признања у питању. Значај ове поделе у нашем законику видиће се из даљег излагања. § 24. Захтеви за важност и доказну снагу признања. По теорији слободног судијског уверења признање се не истиче над осталим доказним срествима. Сем тога, законодавци који су усвојили ову теорију не доносе никакве одредбе односно доказне вредности признања, т. ј.не постављају унапред никакве захтеве, које признање мора да испуни, да би могло имати доказну вредност. Место тога, они остављају судији да у поједином случају, према свом личном убеђењу, оцењује вероватноћу и доказну снагу признања. При тој оцени судија треба да води рачуна и о основима, које је наука поставила за доказну вредност признања. (наотавиће се) Д-р. Бош. В. МарковиЋ.