Policijski glasnik

СТРАНА 118

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 15

и пажљивости; ни у ком случају не сме наиасти прашина по стварима и за то треба имати довољно послуге ; али с једне стране има опет много објеката, којп су подложни лаком разбијању или су врло фини (на пр. приљубљена је коса за какво оруђе, или има крвних мрља на ком предмету, или су какве друге ситнице, које су важне за сам објекат), а с друге стране сама ствар може имати по себи такве вредности, да не треба да буде изложена целом свету на углед; такве се ствари чувају на нарочитом месту и служе само као наставно средство — у кратко речено, сам директор из музеума позван је за многе објекте да их својом руком доводи у ред у самом музеуму, па да их чак и чисти. Кореспонденција у погледу примљених ствари, за тим узајмљених или враћених, одузима врло много времена, те то треба имати у виду. Али, на жалост, морамо констатовати, да су добровољне пошиљке ствари за криминални музеум врло ретке, и ако су судови добили потребна наређења за то, као и о остала надлештва. По правилу, музеум се обогаћује највише, кад сама његова управа сазна за какво дело у коме мора бити чега интересантнога, па пише и тражи предмете, који су били од в.чжности по истрагу и кривично дело. Исто је тако и са пошиљкама оних ствари, које су најпре морале бити справљене, и то с трудом (вештачки трагови ногу, отисци папиларних линија, крвни трагови, нарочито справљене и чињене повреде на таблама од стакла и другим објектима, у кратко, пробе, које су чињене под извесним околностима, да би послужиле ради упоређења, ако је у истрази један или други моменат непознат). Што је најважније, ово двоје и јеете главни и саставни део музеума, па ипак тако тешко иде са прибирањем тога материјала. Ово смо хтели нарочито да нагласимо. не би ли се нашим искуством користиле млађе криминалисте, које се носе мишљу за оснивањем нових музеума, те да би знали, са каквим препрекама имају да рачунају. Добра је ствар, што се може констатовати, да је код млађих криминалиста врло јака воља за овим послом. Млађа генерација није устукнула пред напорним радом; на против, она је ободрена успесима, које је ова природнонаучна, егзактна метода свуда показала. Интересовање будућих криминалиста врло је живо у погледу ове установе, пошто °У увидели, да студије ове врсте не повећавају рад већ га олакшавају, расветљавају и чине сигурнијим; за то се радо одају томе труду, који им, разуме се, доноси брза успеха. Што се тиче начнна установљења једнога криминалнога музеума треба још поменути, да готово све објекте ваља држати у закључаним стакленим орманима, тако да је могуће студовање и без присуства старешине музеума. У Грацу је учињена огромна погрешка приликом установљења криминалнога музеума ; један нарочити круг није био довољан, те је цела збирка морала бити смештена и закључана у дрвене ормане, који су ста-

јали у коридорима судским. Коридори су истина били широки, видни и зими топли, али су по њима непрекидно слуге, парничари или друга публика, тако да је свако објашњавање и предавање било узнемправано ; држање отворених ормана било је са овим искључено. Може се и помислити, како је било тешко често отварање и закључавање ормана, а и вађење појединих предмета, што је такође и за саме објекте штетно. Најправилније је, да се криминални музеум постави у више видних сала, с тим, да објекти делом буду слободно обешени о зид (на пр. оружје, оруђе и т. д.), делом да буду у стакленнм орманима или под звонима, а делом у стаклу и оквиру (отровне биљке. цртежи, фалсификати и т. д.) обешени по зидовима. Није потребно имати штампан каталог за посетиоце, пошто би морала бити честа нова издања. За управу музеума довољан је деловодник, дневник, каталог са цедуљицама и Фасцикула са описивањима. За посетиоце мора се поред сваког објекта начинити једна цедуља, која ће садржавати тачан значај и стварност дотнчнога предмета. Ако је све то тако уређено, гледалац може све видети и о свему се поучити, и ако нема увек кога поред себе да му даје обавештења. Управник музеума може тада радити у самом музеуму или где у близини, те, по потреби, давати нарочита обавештења и износити нарочите предмете који нису за ширу јавност. II. Дабораториум У директној вези са криминалним музеумом мора стајати један лабораторлум у циљу криминалистике. Он мора имати одређен обим, и ни у ком случају не сме служити томе, да лиФерује радове, који спадају у делокруг туђег рада, на пр. судскога лекара, хемичара, Физичара, микроскопичара и т, д. Његов је циљ многострук: објективав и оубјективан. 1. Објективан а) Справљање пробних и упоредних објеката за музеум; на пр. најразноврснији отисци и утисци ногу, крвне мрље на разноврсним подлогама, папиларне линије, скице, крокирања, теренски цртежи; за тим повреде на свима могућим објектима ради сравњивања, реконструкциони радови еа поцепаним, изгорелим, нагорелим или иначе руинираним хартијама и т. д. б) Вежбање студената у справљању и раду са тим предметима (узимање отисака, конзервисање и примена свију могућих трагова, скицирање, реконструкције и т. д.); радови, који том приликом необично добро испадну, узимају се за категорију под а). в) Израда извесних материјала у конкретним случајевима (види тачку V »криминалистичке станице 1 '). г) Студовање објеката, које су стручњаци израдили на разне начине. Као што поменусмо, криминалиста ни у ком случају не сме залутати у туђу

област ; али за то такође мора знати, шта све ради стручњак, шта су и какве су његове основе у раду и о чему он има да да своју реч. Не зна лп то правник, онда је бесмислено ако пита што стручњака и ако његово мишљење узме за основу на којој доноси пресуду. (свришће ое) Доб. В. Бакић.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ЈЕВРЕЈСКД ддмгш

(нАСТАВак) — Зар нема овде степеница за послугу ? — Не. Ганимар рече Холмсу: — Најпростије је да ја останем пред вратима Липеновим, док ви потражите комесара полиције из улице Дмур. Ја ћу вам написати неколико речи. Холмс примети! — Али ако он побегне за то време ? — Па ја сам овде !.... — Један против једног, борба је са њим неједнака. — Не могу ваљда да разбијам његов стан ; на то немам права, нарочито ноћу. Холмс подиже рамена. — Кад будете ухватили Липена, нико вам неће замерити због начина на који сте га ухватили. У осталом, шта! само треба зазвонити, па ћемо видети шта ће се догодити. Они се попеше и дођоше до врата на којима беше дупла брава. Ганимар зазвони. Никакав одзив. Он понова зазвони. Нико. — Уђимо, прошапта Холмс. — Да уђемо. Међутим, они остадоше као укопани са неодлучним изразом на лицу, као људи који се устежу оног момента кад им ваља извршити одлучан акт, тако се и они плашише и изгледаше им немогуће. да се Арсен Липен налјази овде, тако близу њих и иза ових слабих врата, која би један удар песћице оборио. И један и други познаваху врло добро ђаволску особу, па им се за то и чинило невероватно да ће се она дати тако глупо ухватити. Не, не, по хиљаду пута не, Липен више није овде. Суседним кућама, крововима, излазима в^ћ добро удешеним он се без сумње рпасао и још једном више наићи ће се рамо на његову сенку. Обојица задрхташе. Једна неприметна ларма, која долажаше с друге стране врата, поремети им ћутање. Холмс и Ганимар осећаху и беху сигурни да је Липен ипак ту, иза ових слабих врата и да све слуша и чује. Шта да се ради ? Ситуацрја беше трагична. И ма да ови стари, ислечени по-