Policijski glasnik

СТРАНА 218

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 28

И ако наш закон овако наређује, ипак се у пракси тако не врши. По утврђеној пракси, сведока не заклиње иследни судија у пр^лазном поступку, веК суд на главном претресу. Овде је судска пракса, сасвим с разлогом, одступила од закона, јер су судови увидели да је, и поред законске теорије доказа, боље да суд и види и чује сведока на главном претресу. Од правила. по коме се сведок не заклиње у генералној истрази, закон допушта неке изузетке. По другом одељку § 111 сведок ће се заклети у генералној истрази само онда, кад постоји бојазан да ће ма из којих узрока препречен бити да дође суду ради заклетве, или ако би била опасност у одлагању. Да ли постоји узрок који сведока спречава да дође суду или да ли је опасност у одлагању, зависи од оцене иследника, јер се сви ти узроци не даду набројати. Тако н. пр. болест може бити довољан узрок; да ли је болест таква да спречава сведока да дође суду, има иследник да реши на основу вештачког мишљења. Велика удаљеност од места суда такође може бити разлог за заклетву у генералној истрази. Сви ти случајеви престављају и опасност да се изгуби сведоџба, ако би се одлагало ; такав би случај био нарочито, ако би се сведок исељавао из Србије за навек. Ове је изузетке, дакле, изазвала потреба, да се обезбеде докази, кад се сумња да сведок неће моћи доћи на главни претрес. Сведок, који је заклет у генералној истрази, неће се више заклињати, па макар и дошао на главни претрес и ту био понова испитан. Он се има само опоменути на већ положену заклетву (§ 205 седми став). Иследник је дужан у протоколу да назначи узрок са кога је сведок заклет у генералној истрази. 2. Питање о томе, да ли сведок треба да полаже заклетву пре испита (промисорна заклетва) или после испита (асерторна заклетва) дуго је времена било врло спорно у науци. И данас су још мишљења подељена, и ако промисорна заклетва има више заступника. Наш законик је усвојио асерторну, јер у § 112 (први одељак) наређује, да се сведок има најпре испитати па тек после одњега узети заклетва. Законодавац није могао другаче ни наредити, јер чим је усвојио основе

за релативну неспособност заклетве (други и трећи одељак § 112), онда се по себи разуме, да се сведок најпре мора испитати, па тек после заклети, ако му је сведоџба од важности и ако се његовом исказу може веровати. РеФормирана законодавства, међутим, усвојила су промисорну заклетву. IV. Пре заклетве суд је дужан сведока још једаред запитати, има ли још што своме испиту додати или изменити. За овим мора сведока опоменути на светињу заклетве и на законске последице кривоклетства (§ 113). Суд ову опомену не мора увек на један исти начин изрећи, већ с обзиром на личност сведока и на потребу. Пропуштање ове опомене не би представљало никакву законску повреду у томе смислу да се због тога може употребити правно срество. Сваки сведок треба за себе да буде заклет, а само у изузетним случајевима више њих заједно. Наша је пракса у томе рђава, јер се увек обратно ради. Односно Форме саме заклетве, закон наређује да сведок мора пред судом изговорити заклетву која почиње са: »Заклињем се јединим Богом« а свршава се са: »Тако мени Бог помогао". Тексту заклетве нити сме бити што додато нити што изостављено. Она се мора изговорити онако како је закон прописао, и никакво се одступање не сме допустити. Заклетва се врши на тај начин, што сведок изговара текст заклетве, који председник суда чита. Сведоку, који је глув, допустиће се да заклетву прочита. Хришћани при полагању заклетве полажу три прста на крст и јеванђеље, а нехришћани изговарају заклетву са подигнутом руком у вис (§ 113 последњи одељак). V. Као год што је сведок дужан да сведочи, исто је тако дужан и да се закуне. Стога сведока који неће никако да се закуне, или неће у оној Форми коју је закон прописао, постижу исте последице, које и сведока који неће да сведочи (§ 115 први одељак). Лица која су ослобођена од дужности сведочења, ослобођена су од дужности заклињања и онда, кад су драговољно сведочила. (наставиће се) Д-р Бож. В. Маркови-ћ,

БЕРТИЛОНАЖ И ДАКТИ10СК0ПИЈА (НАСТАВАк) Кад је г. Бакић у својој критици г. Лазаревићеве »Дактилоскопије« тврдио, да г. Лазаревић не разуме шта су живе слике, ми смо, искрено да речемо, мислили да је ово тврђење претерано, али нас је сада сам г. Лазаревић овим својим резоновањем уверио, да је г. Бакић био у праву. Иначе је апсолутно необјаснимо како један полицијски чиновник може и помислити, да се непознати кривци могу успешно истраживати без погпуног и прецизног личног описа, а живе слике састоје се у најбрижљивијем и најпрецизнијем описивању појединих елемената лица (еп Јасе и у проФилу). Узгред напомињемо, да нема ни једног познатог стручњака на пољу идентиФИкације, који не признаје огромну корист од живих слика у полицијској и судској пракси. На неумесно и очигледно тенденциозно г. Лазаревићево питање: »да ли је ма када покушало одељење да упозна престоничку полицију са том тако по-

требном и неопходном вештином, која толико одликује бертијонски систем у гањању криваца?« налази се одговор у предговору наше књиге »Бертилонаж«, који гласи: »Чланом 8 закона за мерење, опис и идентификовање криваца и чл. 8 правила о Антропометријско-Полицијском Одељењу стављено ми је у дужност, као шефу овог одељења, да путем специјалних курсева упознам наше полицијске органе са системом Бертилоновим за мерење, опис и идентиФиковање криваца, у циљу њиховог истраживања и констатовања њихове идентичности! Из многих узрока, иотауно независних од моје добре воље, ова корисна ствар није ни до данас остварена. Имајући ово у виду, а у жељи да бар у неколико одговорим својој дужности, допунио сам и средио у засебну књигу моје раније радове о Бертилоновом систему, који су штампани у »Полицијском Гласнику« за 1901., 1902. и 1905. год. к Али је у целом г. Лазаревићевом напису »Дактилоскопија и Бертилонаж« неоспорно најинтересантнији, а с обзиром на замерке које чини Бертилоновом систему и најнелогичнији овај пасус:

»Остала нам је још последња замерка г. Алимпићева, по којој отисци прстију не дају у сваком случају несумњиве гарантије да је помоћу њих заиста утврђен идентитет извесног лица. Овде треба нарочито запамтити, да се приликом упоређивања, мисли код дактилоскопије само о картонима са отисцима прстију, а код Бертилоновог картона о антропометријским мерама, тачном опису измерених лица по извесном систему (живе слике), опису особених знакова, боји очију и Фотографији. Кад их на овај начин упоређујемо, разуме се да се мора иризнати, а то и ми чинимо, да је утврђивање идентитета иомоћу толиких иодатака свакако сигурније , јер ту имамо пет метода које једна другу више мање попуњују, према једној. Али се ту сасвим пренебрегнуо рачун о утрошеној радној снази и времену. Циљ је практичара, међутим, да се овај рад око утврђивања идентичности изведе што простије, брже и јевтиније, а теоричари су, пак, ти, који у том траже безусловну тачност и извесност за сваки поједини случај. Ништа не би стајало на путу ни дактилоскопском картону, да прими на себе исте те помоћне методе, које је Бертилон додао своме