Policijski glasnik

шш

1_»Х

иип 1 ЛХИЈХЈ.Ш1

VII Л1Ј..Л Љ1У

БЛТИНЕ НИО КПЗНЕНО СРЕДСТВО ЗП ИНЛОЛЕТНЕ ЗЛ01НЦЕ. У седници од 30. новембра прошле године, канцелар немачке царевине изјаснио се у парламенту, да је не само вредно пожелети, већ да је једна^од најпречих потреба реФормисати целокупно немачко казнено законодавство, а нарочито област. која се дотиче кажњавања противзаконих радњи малолетних особа. При том је Вилов нагласио: »Мора се једном томе стати на пут, да се малолетници услед неодмерених казнп упу^ују на то да постају злочинци из навике, злочинци од заната®. Сада влада међу криминалистима потпуно јединство у погледу ове поставке: Окривљени у старости од 12 до 18 година, чак и у случају, да је код њих утврђен потребан разбор и свесност о казнимости дотичне радње, налазе се ипак »у стању још неконсолидованога ја", дакле још увек су друга лица него одрасли, те за то за њих треба прописати „друге«, њима подобне казне. Међутим оно, што се у томе казненом оквиру сада предлаже, ограничава се само на стари регистар казни, дакле на: укор, на новчану казну и на казну лишења слободе. То је дало повода сенатском председнику Шмелдеру (из Хама), да се мало опширније позабави тим питањем. Те је своје назоре изнео у једном овдашњем дневном листу, и ми их са њихових интересантности саопштавамо читаоцима. Садашње право узело је укор као казнено средство једино према малолетницима. Али баш и код малолетника, оно се може применити само у појединим случајевима. Пракса је већ доказала, да безброј малолетника никако није била у стању схватити, да има карактер једне одређене казне то, што ће исход судскога претреса бити изражен свега у неколико прекорних речи, упућених њима као законским преступницима. Малолетници у том случају са најдубљим уверењем оспоравају, да су тиме били што и кажњени. Управо, они не сматрају себе као осуђена лица, ако није казна била у новцу или у лишењу слободе. Сад се хоће да измени новчана казна за малолетнике у толико, да буде прикладна материјалним приликама злочинчевим, како у погледу одмеравања, тако исто и у погледу извршења казни. Ре Форма у овом погледу код одраслих имаће знатну улогу и биће од несумњиве користи. Али код малолетннка се може узети као правило, да или немају никаквих, или бар да немају довољних средстава, како би могли платити новчане казне. Али лишење слободе, то је она казна, која малолетнике образује за злочинце од заната. Кратко бављење с оне сгране катанца многим малолетницима изгледа као нешто интересантно, уздиже им самољубље; шта више сматрају то само као ђачки затвор. За то се сада тражи, да се те казне издржавају у нарочитим, за малолетнике одређеним заводима ; за то се хоће и минимум казне да попне на шест месеца или да се бар претвори у принудпо васпитање пеограпиченог тра-

јања. Међутим малолетници баш најрадије и најлакше размењују своје покварености са вршњацима. Дакле свакако је ограничена корист од завода који су одређени искључиво за малолетнике. Сем тога, била би неправда, какве нема равне, кад би се малолетник затворио шест месбца или на неодређено време због каквога деликта, за који би одрасли био кажњен са неколико дана или највише неколико недеља. Изгледа, да би био много одмеренији и пробитачнији предлог, кад би се за малолетшше, баш на против, примењивале такве казне лишења слободе, које би биле одмерене на краће време, али опет за то пооштрене усамљеношћу, мрачном ћелијом , тврдом постељом и смањеним оброком. Свакојако, да између укора, новчане казне и казне лишења слободе вири још једна празнина. За то је 1890. године на скупштини Саксонскога друштва за казнене заводе у Наумбургу, »милосрђа ради® државни тужилац Ленц изнео предлог, да би у оквир казне за малолетнике требало унетн и телесно кажњавање. Указујући на прописе прускога пројекта од 1833. и баварскога казненога закона од 1813. године, нагласио је Шмелдер 1891. године у Рајнско-ВестФалском друштву за казнене заводе у ДиселдорФу: телесно кажњавање малолетника могуће је на два начина. Телесну казну може извршити или власник, отац или тутор под надзором извршне власти, или пак — а то је оштрија Форма — сама власт, под видом стараоца или у њихову присуству. По себи се разуме, да се и батине имају досуђивати само у извесним случајевима. Она оштрија Форма не може се досуђивати за девојчице. Обе Форме иеће се досуђивати, ако су дечаци већ избатинани, а тако исто ни оним малолетницима, који признаду своју кривицу са искреним кајањем и скрушеношћу. На супрот томе, телесна се казна има увек изрећи тамо, где је малолетник заглибао у пркос и безобразлук, где се малолетник опире сваком ауторитету и где је услед непоштовања интереса општности и појединих личности дошло већ до бруталности и животињизма. Ту је потребна таква казна, која ће малолетнику са свим јасно и разговетно показати, да ипак има неке моћи, пред којом се он мора савити. Таква моћ је за извесне малолетнике само и једино батина. Али зато је она и у стању да начини од Саула Павла. У осталом, казне лишења слободе баш код малолетника упропашћују и њихово здравље. Недавно умрли директор казненога завода, санитетски саветник д-р Баер, несумњиви ауторитет, овако се изразио о телесном кажњавању : „Оно је врло интензивно, али са санитарнога гледишта много пре допуштено казнено средство, тим пре што има увек превагу, да никада трајно не оштећује здравље«. У двема Немачкој сродним и слободоумним државама, у Енглеској и Данској, телесно кажњавање је од старина у употреби чак и за одрасле кривце, управо

од скора је понова уведено. А шта стоји на путу да се и у Немачкој то уведе, с огранпчењем на телесно кажњавање искључиво малолетника ? Рад судија и извршних чиновника таквом установом био би свакако много отежан и са више одговорности. Међутим у Немачкој не може бити говора о томе, кад се зна, да је код немачких судија и чиновника осећај дужности савршен, кад се тиче државнота резона. Само једна политичка реминисценца долази у обзир. Још пре 100 година један је пруски рескрипт ограничио и скучио телесно кажњавање као самосталну казну само за „злочинце из најнижег народног слоја®, и та неједнакост пред законом задуго је задавала страх народу. Чак и далеко различнија и замашнија казнена средства Францускога законодавства, као ударање срамног жига, излагање јавном подсмеху, казне галера и окова, заједничко окивање више злочинаца, изгледала су у много блажој светлости од горње казне. Сем тога, у Немачкој влада доктрпнизам. Шмелдер тврди, да се у Немачкој сада радо чине извесне иоставке, а њихов добар звук толико опчињава, да их поштују као праве догме. Тако се сада вели: Свако телесно кажњавање, које врши држава, »јесте потцењивање најплеменитијега створа Божјега", „ређање бруталитета за бруталитетом 8 . Међутим телесно кажњавање, које би вршила држава, нису ударци намењени најплеменитијем створу, оличењу Божјем, већ суми грубих и неотесаних нагона, која хоће то оличење да преплави. Малолетник је потчињен батини свога оца, стараоца, учитеља, газде и мајстора. Па зашто онда не би могао бити потчињен и батини државе ? Свакако није искључена могућност, да ће према извесном малолетном злочинцу бити учињена неправда тиме, што ће му се изрећи телесна казна онде, где је, можда, требало бити примењено које друго казнено средство. Међутим тој могућности стоји насупрот чињеница, да казна лишења слободе васпитава безброј малолетника за злочинце из навике и за окореле зликовце. »Милосрђа ради" требало би једном заборавити грешку, коју је пре с.то година учинило једно немачко законодавство ; ваља се одрећи наклоности лепим, звучним речима и проширити обим казни тиме, што ће се за малолетнике установити телесно кажњавање. У Београду је образована комисија за реФорму казненога законика, и њој је добро познато, какве резултате даје лишење слободе и издржавање осуда наших малолетника. За то мислимо да јој с правом смемо обратити пажњу на ову ствар и нарочито је замолити да се мало позабави овом Шмелдеровом поставком: „Малолетник је иотчињен батини свога оца, стараоца, учитеља, газде и мајстора. Пи за што онда не би могао бити иотчињен и батини државе? к Берлин. Д. В.