Policijski glasnik

ВРОЈ 33

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 261

бе од 30. септембра 1905. год. створена су таква одељења и код неких судских затвора. Оваодељења за малолетнике могу у друштву са заводима за поправку дати корисне резултате, ако се подесно уреде. На жалост, најлепше наде осујећава и овде осхудица у потребним средствима. Пошто на првом месту заводи за поправку ни из далека не одговарају потребама, и као што је аознато, тамо се може сместити само врло малн број лица за поправку, то пропуштају казнене судије у већини случаја у опште и да изрекну допуштење за предају у какав завод за поправку; друга мана постоји у томе, што ово накнадно васпитање може наступити по правилу само поред судске казнене осуде и управ по издржаној казни. Прилично енергично и свесно покушава владин предлог да учини преокрет. На првом месту подвргнут је основној ревизији појам способности за одговорност малолетника, под којима се разуму лица пре навршене 18. године. ПолазеКи од мишљења, да мололетницима услед њиховог недовољног -ра.звиГга. оскудева потребна душевна и морална зрелост за оцену њихових радња, узима се, да је код ових лица, чак и кад постоји кривична способност, мања. кривица , која даје оправдања, да се под извесним околностима одустане од казне или да се одрекне њеног Фактичког извршења, без страха од слабљења генерално - превентивне снаге казнене претње односно казненог извршења. Поред тога предвиђа пројекат и потпуни уништај мрље, добивене у судској осуди. Даље има у виду владин предлог државну бригу о васпитању, које треба да добије место не само аоред казне, већ да дође на. место казне, и да се примењује већ и код иросте иокварености и ако још није учињена повреда казненог законика. У погледу поступка показује нам пројекат читав ред одредаба, које су с једне стране за то одређене, да се води чак рачун о особености малолетног оптуженика и у поступку, а с друге стране да му се зајемчи већа процесуална заштита, но што ју је досад уживао. Напослетку, предвиђене су одредбе, које су одређене, да сачувају малолетнике од Физичке и моралне покварености. У три наведена правца кретаће се и приказ овог пројекта. I. Одредбе материјално-правног садржаја. 1. Урачуњивост кодЈдеце и малолетника. Под насловом: »Некажњивост деце и малолетника® наређује чл. I. т. 1 : »Неће се казнити, ко у време дела није навршио четрнаесту годину, или се налази у доба од навршене четрнаесте до навршене осамнаесте године, али је услед заосталог развића неспособан да увиди неараво свога дела или да определи своју вољу саобразно овом опажању.« Тиме је деци испод 14 година прећутно оспорена казнено-правна урачуњивост. За лица између 14. и18.године предвиђена је релативна казнена неспособност, ако су у време извршења радња, у пркос н.ихове

веће старости, била на ступњу развића деце. Ову заосталост у развићу налази пројекатутоме, што окривљеноме оскудева или способност, »да увиди неправо свога дела или да своју вољу саобрази овом опажању." Несумњиво, да под увиђањем неправа свога дела имамо да разумемо ону душевну зрелост, која поред сазнања узрочног тона ствари зајемчава увиђање односа радње арема културној норми. Пошто правни поредак није а рпоп управљен на народ, не може се — и ово мора просто важити за појам урачуњивости — захтевати знање казненог законика. у опште, и свесност о конкретној аротивиравности , већ само знање о иовреди дужности делом. Ово знање иостоји у опште код малолетника тада, кад се тиче грубих повреда правних добара појединаца, али га нема по правилу, где су предмет напада правна добра друштва или државе. Исто тако претпоставља се за увиђање значаја нехатних радња и осећаја одговорности за исте већи степен интелектуалног развића, које лица испод 18 година по правилу немају. У још већој мери важи ово за казнена наређења административног карактера, која су позвана да служе културно индиферентним ннтересима, — и у којима је наше судско казнено право на жалост, тако богато ! Према томе изгледа оправдано, да се о индивидуалисању води рачун у том правцу, да се код малолетних лица, која су прешла доба детињства, оспори казнено пунолетство, ако постоји оскудица душевне зрелости. (наотавиће се) Др. Д. 1У1. СуботиЋ.

ПРИЗНАЊЕ (из ЗАБЕ.1ЕЖАКА ЈЕДНОГ СТАРИЈЕГ ПО.ШЦАЈЦА)

(СВРШЕТАК) — Вама је, господо, нознато, да сам вас ја и понаособ и овако у скупу више пута опомињао, да у дужности увек будете савесни, озбиљни и достојанствени; да се са сваким лепо опходите; да своју власт никад не злоупотребљавате; да у ваше службене послове не уносите лично расиоложење или нерасположење према појединцима; да ништа противзаконо не чините, а нарочито да кривце не тучете и не злостављате. — Је ли тако, господо? — Тако је, одговорисмо као у један глас сви сем г. Гр... — Је ли тако г. Гр... ? — Тако је, једва јадник процеди кроз зубе, и убриса крупне грашке зноја с чела. — Јест, јест, господо, тако је, па ипак се, на жалост, међу вама нашао један, који ни мало није водио рачуна о овим мојим опоменама; који је, противно позитивним и моралним законима, наређивао да се људи по апсанама пребијају, налазећи у томе неко нарочито задовољство. •За време овог свечаног говора сви смо, више махинално, упрли погледе у г. Гр који је наизменце бледио и црвенио, али чим је члан довршио последњу реченицу, он скочи и проговори одлучним гласом: — Убите ме, г. члане, али ме више не мучите, јер ми је доста мојих мука. Знам шта сам учинио ; видим већ своје добро јутро по вашем говору, и онда нашта ово ново мучење. Много је боље, да одмах учините са мном што треба, да... — Ја то и чиним, пресече га члан оштрим гласом, и нареди да дође апсанџија. Свршио је јадник, помислих у себи; хоће да га затвори. Чувши ову наредбу г. Гр... се поново обрати члану, и очигледно љутитим гласом рече: — Имајте у виду, г. члане, да сам ја указни чиновник, и да за мене вреде одредбе закона о чиновницима грађанског реда. — Наређујем вам, г. Гр... да седнете на ваше место и да ћутите. — Разумем, гласио је одговор стро.го дисциплинованог чиновника. У том ево ти и апсанџије, проиисно обученог и наоружаног. — Одкад си, ти, капларе, апсанџија у овом кварту ? упита га члан. — Од пре годину дана. — Одкадје г. Гр ... писар кривичног одељења ? — Од пре девет месеци. — Је ли ти г. Гр... који пут наређивао да у апсани бијеш притворенике, и да их нагониш на признање ? — Јесте, више пута, одговори жандарм одлучно. — Ја то не одричем, узвикну г. Гр.. . промуклим гласом. — Ћутите, господине, кад сам вам наредио да ћутите. — Р.а.з.у.м...е...м — Штати је, капларе, наредио г. Гр ... синоћ кадти је предао оног Банаћанина? продужи члан даље испитивање. — Наредио ми је да му » убијем душу« ако не призна. — Баш ти је тако казао? — Баш тако; чуо је и писар г. А.. — И ти си тачно извршио ту наредбу? — Не разумем, г. члане. — Како не разумеш ? Јеси ли, према наредби г. Гр... доиста „ убио душу (< Банаћанину ? У место да одговори на ово питање, каплар се поче врпољити и посматрати нетремице члана. — Одговори, викну члан. — Па ви знате, процеди каплар кроз зубе. — Ништа ја не знам, већ ти овде кажи пред нама свима, јеси ли по наређењу г. Гр... тукао Банаћанина или ниси? — Нисам г. члане. — А јеси ли који пут раније тукао притворенике по његовој наредби ? — Нисам, г. члане. — Јеси ли ма кад и ма кога тукао било по његовој било по чијој другој наредби ?