Policijski glasnik

БРОЈ 29.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

СТРАНА 227

Свакојако да нису мали разлози, због којих се може бити склоно, да се изразимо аротив слободне воље и само у овом ограииченом смислу, дакле за иотпуну неслободу воље. Овде долази пре свега и на прво место безусловна важност занона узрочности, дакле безусловно везивање узрока и последнце, које ми у околном свету налазимо. Ништа се не догађа у свету, што не би довољно било условљено свим оним што му је нретходило, и с друге стране последица постојећих услова не може изостати, ако су ови потпуни. Почевши од кружења планета у васиони, до таласа у чаши воде, од најузвишенијих стена Алпа до најситнијег камичка песка, од ужасног земљотреса и грмљавине до тихог расцветавањамалог пупољка наџбуну, свака је појава у природи таква и само таква, како она одговара односима и узроцима, који су јој иретходили; свако биће које постоји и све што се догодило неодвојно је везано гвозденим ланцем природне нужности. Зар није нрема томе лудост и дрскост у овом односу захтевати изузетак за људско одлучивање ? Зар извор стварања треба тако рећи да код сваког човека и у сваком тренутку понова почне врети, и зар ми не морамо да се задовољимо радијс тиме, да је човек само један део, и то само један управо мајушни део у ланцу природних појава? И кад нам наша свест каже, да смо ми господари својих одлука, зар то не може бити уображење, које има судбину, да ишчезне пред оком науке? Зар не учи Спиноза да би камен што пада, кад би добио свест, имао осећај, сам својевољно да жури у правцу земље, а код Шопенхауера налазимо ово место: »Замислимо човека, који би стојећи на улици, самом себи казао : »Шест је сати у вече, рад је свршен. Сад могу шетати, или могу ићи у клуб; могу се пети такође и на тороњ, да би видео залазак сунца; могу ићи и у позориште; могу посетити овог или оног пријатеља; могу отићи и у свет и не вратити се више. Све ми то стоји на расположењу, имам потпуну слободу воље, па ипак не чиним ништа од свега тога, већ идем опет својевољно кући, својој жени к . Тако је то — наставља Шопенхауер »као кад би вода говорила: могу да направим велике таласе (да! у мору и кад је бура), могу брзо и силно тећи (да! у кориту реке), могу тећи пенушећи се и брбуљкајући (да! као водопад), могу слободно као зрак скакати у ваздух (да! у водоскоку), напослетку могу се укувати и испарити (да ! при 80° топлоте), па ипак од свега тога не чиним нитлта, већ остајем својевољно, мирна и чиста у потоку. ((С( Као што вода све ово може само тада, кад наступе одређени узроци било за једно било за друго, исто тако онај човек, што је споменуо, шта све може, не може ништа друго осем под истом погодбом. Док узроци не наступе, није му могуће, али тада он мора. то, тако рећи као вода, чим је прешла у одговарајуће прилике". К томе долазе и чудновати резултати моралне статистике т. ј. они интересаитни бројеви о односима и појавама друштвеног живота, особито о учестаности зло-

чинства и разних врста истог, о старости и нолу учиниоца, о начину, како се злочинства распоређују на поједине врсте занимања ит.д, Ови се бројеви пе могу никако, као што је с правом навођено, узети као закони у правом смислу; из њих ипак можемо сазнати Фактичке догађаје прошлости, којима се не придаје никакво принудно значење за будућност. Такође они нису никако у том степену јоднаки, као што се то обичио тврдп, шта више опажају се на њима разнолика, а делом и велика одступања. Али ипак мора јако изненађивати једнообразпост оних бројева. Или зар не пада у очи, кад је однос, у ком се сваке године појављују убиство без предумишљаја и паљевнна, превара и крађа, правилнпји од броја рађања и умирања? И у колико постоје одступања — а таква одступања последњих година била су час пријатна, час непријатна —, она се по правилу даду објаснити ближим или даљим односима, тако да се тиме иривидно само појачава упечатак гвоздене нужности. Може лп се нрема томе некоме замерити, кад он из ове једнообразностн изведе закључак, да се и овде на крају крајева тиче само ггриродних појава, и да према томе са слободном волјОМ поједннца врло рђаво стоји? К томе долазе даље већ споменута антропометријска истраживања, која имају за предмет испитивања физичку арироду злочинца. Готово је пропала сасвим теорија нарочитог злочиначког мозга, која се пре кратког времена појавила и која је дала повода великом броју испитивања мозгова правих злочинаца. Ништа се није утврдило, што се у овом правцу тврдило. Нити се утврдило, да мозак злочинчев има нарочите Флеке или тачке, нити да садржи нарочите зијуге, нити да су бразде мозга особито јако или сувише мало удубљене. Чак није ни то доказано, да мозак злочинчев има просечно мањп обим, и да је лакши од мозга нормалног човека. Пре би овде могло важити оно, што се рекло при упоређењу у опште већег мушког мозга и у опште мањег женског мозга, да је управо стало више до квалитета но до квантитета. Природно је, да је исто тако лудо, описивати злочинца већим делом као човека, који има црну косу и већином с црвеном косом, савеликом брадом, истакнутим чеоним костима, и затуреним челом, са отпуштеним ушима, као леворуког, с особеним пачином хода ит.д. Недоказано је напослетку и то, да је злочинац нарочито очвршћао према спољним утисцима и ооећајима бола, о чему се причају свакојаки чудни примери. Пре свега мора се одбацити оно схватање, којо је Ломброзо истакао на прво место, да се злочинство јавља као назадак у развићу људског друштва, да се исто појављује као једна врста атавизма, према чему би злочинац заузимао средину пзмеђу мајмуна и нормалног човека. Сличне сумње, као против злочиначког типа, постоје и против тога, што се хоће да усвоје и нарочити злочиначки типови према врсти злочинства, тако да се тип убице с предумишљајем знатно разликује од типа крадљивца, тип убице без предумишљаја од типа паликуће, тип Фалси-

Фикатора од типа клеветника. На супрот томе стоји да се исто злочинство из разноликих мотива може учинити, тако да се не може долустити, да се, ослањајући се на разне врсте злочинства, говори о разним типовима злочинаца. (ПАСТАВИЋЕ СЕ) Д-р Д. IV!. СуботиЋ

ИЗ 0ТРАН0Г СВЕТ.А

Најновије злочиначке мајсторије. (Наставак). — Једна млада хохштаплсрка, која је узимала лажно име Л. фон Т., споразумела се са једним својим љубазником, да он дође у извесан одређени сат у једну радњу за женске хаљине и да је отуд одведе. Девојка је била пристојно ббучена и чинила је на свакога добар утисак; она је претходно отишла у радњу п одабрала све најбољу робу. Једну нову горњу хал>ину одмах је задржала на себи, а стари костим и све одабране ствари, заједно са квитираним рачуном паредила је да се пошаљу у Потсдам њеној матерц, госпођи фон Т. Пошто је свршила све те трговачке послове, умолила је у радњи за допуштење, да може јога мало поседети док дође по њу њен вереник, који је тако^е носио некакво врло звучно име. Како се мало по том, свакако у заказано време, појавио у радњи један отмен каваљер, ни у кога се иије појавила нн најмања сумња. Ускоро после одласка јави се на телеФОну госпођпца фон Т. н замоли да се квитирагт рачун пошаље, као што је већ казала, њеној матерн у Потсдам, а пакет, напротив, да јој се пошаље у Берлин код њенога ујака. За свога ујака изабрала је име н адресу једнога нежењенога аристократу. за чнје се навпке већ раније била обавестила, те је знала даје он код куће. Послуга у кући овога арнстократе примила је пакет, и ако није знала, да њихов господар има нећаку по нмену госпођица фон Т.; алп за то су исто тако радо дали пакет једноме носачу, који је мало по том дошао и објаснио да је пакет за госпођицу фон Т. погрешно ту предат. Носач је по том однео пакег у хотел или пансион, где је госпођица фон Т. заиста и становала, под другим имеиом, као »студенткиња уметности«. Тако је хохштаплерка дошла поред новог кођтима и до другнх ствари, које је без иара купила, а сем тога и до своје старе хаљине. * Један пређашњи продавац цигара Рихард С. и неки покућар Макс X. били су склопили друштво да врше кра^е по дуванџнницама. Они су бнрали такве дућане, којн су нмали засебне кабипе за телеФОн. У времену, кад је први нешто куповао у дуванџинпцп, опај се други из које оближње куће јавио на телеФону п тражио је самога продавца. Док је продавац пшао на теле &он и објашњавао се са оним говорником, који је чинио једну повећу поруџбину, дотле је »муштерија« отворпо чекмеџе и нестао заједпо са свом готовином из њега.