Policijski glasnik

СТРАНА 272

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35.

точе само од момента, у коме је ово перманевтно стање криминалитета престало, јер је тада само деликт свршен. Ова солуција допушта без сумње, да се гоне дела која падају и ван рока застарелости, али недељивост између аката који конституишу нарушење, недељивост која резултује из његове природе, оправдава овај резултат. Друго питање које хоћемо овде да расправимо тиче се арекида застарелости и аката којима се прекида застарелост ио § 396. крив. зак. т. ј. код иступних дела. Из овога §-а види се : да се застарелост од три месеца која тече од дана кад су учињена ова дела, прекида: „ако је у »течењу овога времена тужба подигнута »била, но, ислеђење или изречење пресуде »буди из ког узрока заостало, то заста»рење почиње на ново од времена послед»њег дела, које је власт по иотом предмету »предузела била". Застарелост дакле јавне акције која је одређена у првом ставу ове одредбе прекида тужба, ако је подигнута у току од три месеца од дана учињеног иступног дела и ислеђење по овој тужби. Важно је исплтати: која. су то дела власти, о којима говори цитирани став § 396. кр. зак. »која је власт итредузел а«, а којима се прекида застарелост по овом зак. пропису? Ово питање има свог великог практичног интереса, јер се услед погрешног схватања цитираног текста § 396. кр. зак.: »последњег дела, које је власт по истом предмету предузела била«, као таква, т. ј. дела којима се прекида застарелост, узимале по некад и просте забелешке на актима ислеђења о позивању лица, која се имају испитати, наредбе које нису произвеле никакво дејство. Н. пр. оптужени је саслушан 15. Марта т. г. но, прва доцнија радња власти у ислеђењу која је следовала после овог времена, било је саслушање сведока, које је извршено тек после три месеца од означеног времена, по истеку рока за застарелост, н. нр. 20. Јула т. г. а никаква друга радња није аредузимана у поменутом року од три месеца тј. од 15. Марта т. г. до 15. Јуна т. г. Али на акту првог саслушања од 15. Марта т. г. доиста има једна забелешка о позивању сведока, ну, нема уредног доказа о томе да су пм позиви и предани, нити има Формалне констатације о томе: да на позив сведоци нису дошли. Може ли се она ароста. забелешка коју смо поменули, о томе: да су позвати сведоци, која се налази на акту првог саслушања, стављена у међувремену од 15. Марта до 15. Јуна, без доказа о томе да је позивање и извршено, и Формалне констатације о томе да сведоци по позиву нису дошли, сматрати као »дело које је власт предузела к по поменутом законском пропису; и може ли се узети да је н. пр. овом оваквом простом забелешком: »позвати сведоци за 20. Мај и , прекинута застарелост која у овом случају о коме говоримо тече од 15. Марта до 15. Јуна? Узимали су по кад што и овакве просте забелешке, као што је ова коју смо изложили, као радње којима се прекида за 1 старелост по § 396. кр. зак. али је овако

разумевање ове одредбе и оваква, њена примена из основа погрешна. Да би застарелост била прекинута једним актом у ислеђењу, који власт предузима по овом законском пропису, треба да је акт пуноважан сам по себи, јер никакав и.пи ииштаван акт ие може произвести дејство. Пуноважност каквог акта ислеђења претпоставља да он потиче од надлежне власти, било гаИопе таГеНае било гаИопе 1о:Г и да је овај акт извршен са свим а битним формалитетиМа; да је дакле уредан по Форми. Само такав акт власти производи прекидно дојство и може се сматрати као »дело које власт иредузима" по поменутом § 396. кр. закона. Означена проста забелешка коју смо споменули, у случају који смо навели, није никакав пуноважан акт власти, јер није уредан ио форми; нема потребне одлуке власти за ову радњу: позивање сведока; ни доказа о томе да је она извршена онако како прописује закон, ни констатације о томе да сведоци нису дошли. Очигледно је да ова оваква ироста забедегака, на актима, какву смо споменули, макар да је стављена у означеном међу времену трајања зестарелости од три месеца, у случају који смо изложили, није иуновао/сно дело власти, којим се прекгтда застарелост по § 396. кр. зак., — и да је иступно дело у поменутом случају застарило 15. Јуна т. г. јер је прва пуноважна радња власти, после оне од 15-ог Марта предузета тек 20. Јула т. г. када је извгшено саслушање сведока, али по истеку означеног рока застарелости од три месеца, рачунећи исти од 15. Марта тек. год. ( свршиће се) Милош М. Станојевић оудија. 0 САСЛУШАЊУ 0КРИВЉЕН0Г (наставакј У вези са тим, што окривљепи није дужан да призна своју кривицу, стоји други важан принцип оптужногислеђења, да окривљени није дужан у опште да ма шта искаже у погледу дотичног дела; он се може дакле уздржати од исказа који му се тражи; он може прЈ)сто казати; да неће да говори. Из тога' опет следује још једна важна последица: да окривљени, и кад што каже, није дужан истину казати. Он само не сме другога лажно теретити, али да се лажно брани, да он није учинилац дела, то је његово право, које му се не може оспорити. Дужност окривљеног да истину каже не може се извести из моралног принципа, да је сваки човек обавезан истину да каже, јер се' овде ствар тиче спора између две стране, за које не постоји правна обавеза да једна другој прибавља доказни материјал. Обвезе моралне нису увек и правне, нити се од првих одмах и у сваком случају смеју створити друге. Па тако је и овде, јер чисто моралне обвезе не могу имати правне последице. У осталом оваква морална обвеза, кад би се претворила у иравну, могла би одве-

сти незгодним последицама, јер би често испуњење ове дужности дошло у сукоб са другим дужностима. на име својим истинитим казивањем окривљени би могао упропастити своју Фамилију, у ногледу које постоји његова дужност старања. А поред тога п сам нагон самоодржања противп се овој моралној обвези исказивања истине против с.ебе самога. Такво казивање може се примитп само онда, кад окривљени сам, својевол.но. било из гриже савести, бнло из других нобуда нађе разлога, да против собе самога каже истину. Ово правило, да окривљени не мора против себе ништа исказати олнчено је у познатој латинској изреци пето 1;епеШг зе ассизаге, из кога је модерно право извело последицу, да окривљени има право уздржати се од исказа, порицати наводе оптул.бе, и све чинитп што иде у корист његове одбране, у колико то но вређа туђе правне интеросе тј. законске прописе, који ове интересе штите. Истражна власт, која оптужује некога, да је учинилац извесног кривичног дела. има да прикупи доказе, којп против овог лица стоје и којима се његово учешће у извршењу дела доказује. У случају, да су ти докази довољни, по себи се разумо, да признање окривљеног није ни потребно а где овога нема њега не смо оптужна власт изнуђавати, јер се то противи прав ном положају странака у оптужном процесу. Ако окривљени својевољно не призна, истражна се власг има уздржати од сваког утицаја на окривљеног да он призна кривицу. У првобитном случају признање не би имало онај правни значај, који оно има кад је својевољно дато. Признање окривљеног, као његова изјава у кривичном процесу, да је он учинилац извес-ног кривичног дела, или да је имао у истом само извесног учешћа, или да признаје постојање какве отежавно околности, која му се на терет ставља, мора бити драговољно учињено, јер доказна снага признања иочива на томе Факту, који је искуством као истинит осведочен, да нико против себе неће неистину рећи, из које би за њ могле наступити штетне последице, а најмање такву неистину, која би му повукла осуду на какву казну. Према томе потребно је да је та изјава учињена без икаквог недопуштеног утицаја, како би се имало несумњивог уверења, да је она дата својевољно. У противном случају доказна би вредност такве изјаве била знатно смањена, или сасвим уништена, ато би знатно штетило самој ствари, принципу оптужења на несумњивим доказима. Као недопуштени утицаји имају Се сматрати Физичка и психичка принуда у цил 3 у добивања прпзнања. Према томе саслушање окривљеног има со вршити без икакве принуде. Као иринцд а сматра се прибављање признања лажним представљањем или обманом окривљеног да извесну чињеницу призна као истиниту, као и прибављање таквог признања обећањем извесне користи оптуженом или чак и самом претњом ма каквим злом.