Policijski glasnik

ВРОЈ 40.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 315

грофица спава, зграбио је за гугпу и задавио, па је посло обесио, да би изгледало да је се сама обесила. Све му је за руком добро испало и у хотелу се није био нико пробудио. Пошто је извршио убиство, зликовцу је мало лакше било и одмах је. пошао вратима. Али да би сакрио своје трагове и да нико не би посумњао у самоубиство, нашао је, да је апсолутно потребно закључати врата из собе. На тај ће начин сваки веровати, да се гроФица сама забравила у соби, како је нико не бп омео приликом вешања. Природно је онда, што је гроф де Сексто сам забравио собу. Алп је сад питање, на какав ли је начин то извео? Марк Шордан је знао шта ради и та. му је вештина већ била позната. Треба протурити јак свилен конац кроз кључаоницу, закачити риглу и повући, па за тим конац прекинути и извући и врата су, наравно, забрављеиа. И грофује била позната ова вештина, а вероватно је, да га је и његова метреса научила. Такав је био закључак Марка Жордана и сав сретан што је загонетку решио, диже се са столице, баци своју угашену цигарету и зовну Леонека, који одмах дотрча. Спремићеш ми вечерас све што је потребно да се преобучем као крадљивац. — Разумем учитељу. — Качкету, дугачку, плаву блузу, Фењер, калаузе ит.д. ит.д. — Разумем, знам већ шта све треба спремити. — Доћи ћу да се преобучем око једанаест часова. — Све ће бити спремљено, учитељу. — Добро. Сад идем да се надишем мало чистог ваздуха, па ћу се за кратко време вратити. Ових ћу дана бити веома заузет и ако ме неко тражи, кажи да нисам код куће. -— Разумем, учитељу. Али ако доктор ? ■— Са њиме ћу вечерати. — А ако други дође? — Нисам код куће. Заузет сам. — Разумем, учитељу. — Мој штап, мој шешир ? — Ево, учитељу. — Сада до виђења! — Све ће бити спремљено. Чим је Марк Шордан узео шешир и штап, изашао је на улицу сав сретаи и задовољан, јер је осећао да ће имати успеха. IV Борба. Грофица од Тора, коју је Долорес звала Шиана, становала је у једном малом хотелу у улици Вебер, који је узео под закуп њен милосник. У очи саме пратње Шиана је рано устала, у намери да присуствује пратњи њене супарнице. алн последњег момента морала је од тога одустати, јер је осетнла грижу савести и тако је, обучена у својој луксузној тоалети, која је бнла украшена најскупоценијим чипкама, остала у својој богато намештеној соби, шетајући се од врата до про™ зора. С времена на време погледала би на часовник, који је био на камину, да би видела колико је сати и казивала би

себи: „снровод се креће, већ је на путу, садћепроћи; или би гледала кроз прозор и већ замишљала, какав ће израз лица иза мртвачког сандука направнти њен милосник. Она је била јако узнемирена и непрестано је мислила на убијену. Док је Шиана овако премишљала, одједном са улице одјекну звоно; она уздрхта, обрве јој се повише у полукруг и у њеним очима видео се страх. — Ко је то ! ? Она журно иритрча к вратима, прислушкивала је и непрестано дрхтала. Шта ли је тада мислила ? Шиана нагло отвори вратл, јер познаде глас њеног милосника и викну са степеница: — Како то, зар си ти Перезу? — Да. ја сам, одговори гроФ де Сексто. — Шта се збива ? — Казаћу ти. — Попни се ! ГроФ нагло устрча уз степенице и пре но што изусти једиу реч, пажљиво затвори врата. Израз његовог лица био је тако страшан, да је Шиана пребледела, као мртвац и она му замишљено рече: —- Шта има? — Ужасна ствар ! — Шта ? — Маркиз је у Паризу. — Твој шурак ? — Да. — Па лепо! то је сасвим природно што је дошао да присуствује пратњи његове сестре. — Да, али шта је неприродно, то је што се противи сахрани. — Како то ? — Дошао је у хотел у пратњи комесара полиције и више жандарма са решењем истражне власти, које га опуномоћава да може обуставити сахрану. — Зашто ? — Зато што тврди да се гроФИца није сама убила, већ да је убијена. За овим настаде ћутање. Тако су се они неко време гледали и на свашта помишљали. ГроФица му најпосле рече: — Дакле! — Шта имам да ти кажем, ствар је ужасна! — По чему? — То ће направитп такав скандал и кога ће окривити за убиство? Мене. — Тебе ? А зашто ? — Зар ја знам ? — Може ли се доказати да си ти извршио убиство? — Не верујем. — На онда? — Али тешко је отклонити такве сумње. И ко зна ? — Да ниои направио какву бесми-^ слицу ? — Ниеам, сигуран сам.... —■ Онда се не плаши и не прави такво лице! — У почетку сам обамро од страха и имало је од чега, али сам се сад стишао. — Не може се, дакле, ништа пронаћи? — Ништа. Убеђен сам. — Онда се не брини, већ мисли на живот који ћемо тек сад водити. Тестаменат још увек егзистира?

■— Још увек. Зато сам се већ побринуо, али нае то може и упропастити. — Како то ? — Може се доказг*тп да су моји интереси били да грофица умре. — Али то но доказује да си је ти убио и да си у опште имао намеру да је убијеш. — Тако је. Али има једна ствар која ме плаши. — Која? — Не знам шта је писала споме брату!? — Она није ни сањала шта ти намсраваш. — Но верујем. Брзо сам сањом свршио! — Имала сам право кад сам ти казала. да се пожуриш. Тога, пак, господина научићу памети. — Маркиза ? — Да, ако те узнемирава. Отићићу до амбасадора и овај ће га одмах опозвати у Русију, пошто не може ништа да мн одбије. — Да, то је најпаметније. Прпсуство ми његово у Паризу мно.го смета. — Сутра ће отпутоватп, казаћу ја амбасадору. Сад је једанаест сати, имам времена да се обучем и она зовну своју служавку. — Донесите ми хаљпну и очешљајте ме. — Одмах, госпођо гроФице. — Остављам вас, рече гроФ, и кад ћу вас видети. — Дођите на ручак; ја ћу се дотле вратити, —■ Врло добро. Ја сад идем, идем и до виђења. — ГроФ оде, а мало после оде и гроФица на колима у шпањолску амбасаду. После једног часа гроФица се кући вратила и гроФ ју је већ тамо чекао. — Дакле, шта сп урадида, рече он. — Свршено је. Амбасадор је пратио телеграм у Мадрид и кроз два сата маркиз ће добити наређење да одмах отидне на дужност у Петроград. Амбасадор се ужасно љути. (ИАСТАВНЋЕ СЕ) С Француског Милутин Т. Маркови"ћ

ИЗ ОТРАНОГ ОБЕТА

Међународна конференција за сузбијаље трговине са белим робљем. — Аустријска лига за сузбијање трговине са белимробљем сазвала је интернационалну конФеренцију и она је одржана у Бечу од и 21.до'24. септембра тек. годипе. Циљ је конФеренције био, да резимира шта се све учинило у томе питању од конгреса, који је одржан у Паризу 1906. године, и да претресе и припреми материјал за рад идућег конгреса, који је заказан за мај месец идуће године у Мадриду. У том циљу позвате су све енропске државе, да изашљу својо делегате на конФеренцију, а тако исто и све лпго за сузбијање трговине са белим робљем, које постоје у Европн и Амернци. Званичне делегате изаслале су ове државе: Белгија, Немачка, Француска,