Policijski glasnik

СТРАНА 324

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 41.

у криминалиотици и полицијској пракси. То је, у истини, судски ФотограФ, на коме лежи дужност да на месту извршеног злочина открије све материјалне трагове помоћу којих је могућно изнаћи злочинца; да ове трагове, једном откривене, упоре ђује са траговпма осумњичених личностти, и да се, најзад, изјасни о пдентитету или неидентитету упоређених трагова. Он, дакле, није само ФотограФ, веК вештак, који се служи ФотограФијом да би дошао до циља. На резултагима његовог истражпвања почива, врло често, цела оптужба, те је с тога и његова одговорност врло велика. Послове ове не може вршити обичан ФотограФ па ма колико он био вешт. Ми идемо још даље, и тврдимо, да је у већини случајева чак и опасно поверити и обичном професијопалном Фотографу или ФотограФу аматеру израду судских ФотограФија. Чак и за обнчно ФотограФИсање места злочина или несрећног догађаја, ФотограФ мора бити упознат са праксом полицијских и судских истрага ако хоће да створи корисне ФотограФије. Судски ФотограФ мора у исто добабити и полицијски вештак. Он мора битистручњак у полицијској техници, која је позвана да представља научни елеменат у истрази; он је спона између истражног чиновника и полицијске праксе. Да би пак имао потребна знања, у исто доба и теоријских и практичних, будући вештак у полицијској тедници мора се одавати спецрјалним студијама, за које данас има могућности. На универзитету у Лозани створен је специјални одсек за полицијску технику, у коме будући полицијски вештак може добити потребну му специјалну наставу. Стварање оваквих одсека само се по себи налаже, и ми смо уверени да ће и остали универзитети убрзо следовати примеру лозанског универзитета. р. д. рајо

0 ПРОДАЈИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКА СУДСКИХ

(нАСТАВАк) Пре ове допуне, § 484; није предвиђао рок у коме је извршна власт могла да одреди другу продају, због чега је та власт могла, без ризика за себе, нову продају одуговлачити. Данас већ то не може бити, пошто је поменути пропис поставио максимум времена у коме. по истеку оних шеснаест (односно три) дана власт полициска мора нову продају одредити. Санкција допуне §-а 484. налази се У §-у 500. а., по коме би извршни орган могао, у случају одуговлачења нове продаје, одговарати дисциплински и грађански. Прво питање које подстиче наведени пропис, а којим се законодавац овде не бави, јесте ово: да ли купац има правне могућности да, и после истека рока од шеснаест или три дана, положи излицитирану цену, што би имало за последицу да спречи одређивање друге продаје као и одржање његовога, купчевога, права на купљено добро ?

Питање то у вези је са другим, општијим, питањем, а то је ово: да ли се уговор закључен између последњега лицитанта и дужника односно повериоца раскида тим самим што лицитанат није, у року од шеонаест (три) дана откада је продаја извршном постата, положио цену? Да приметимо, пре свега, да ми, за овај мах, апстрахујемо то питање од кога момента купац на јавној продаји постаје сопствсник продатога добра, питање које ћемо доцније расмотрити. Али, ма како се на ово питање одговорило, то је сигурно дајејавном продајом, између последњега лицитанта и дужника односно поверилаца, закључен уговор о продаји и куповини, уговор на основу кога је купац обавезан да излицитирану цену положи у року у §-у 483. (§ 507.) означеном, а друга страна дужна је опет да пописато добро купцу преда. Горње питање: да ли се тај уговор има оматрати за раскинут услед тога што купац није својој обавези на време одговорио има велике практичне важности. Ако ое одговори не:ативно , то јест, ако се узме да уговор, и поред тога, остаје у снази, купац пма право да излицитирану цену извршном органу положи и после истека шеснаестога или трећега дана, и да на. тај начин остане дефиви тивни господар продатога добра. Извршни орган не би могао одбити да, после тога момента, прими излицитирану цену. Ако би он то ипак учинио, купац би имао право, по § 895. Грађ. Зак., цену положити оуду, који се сматра као општи пуномоћник поверилаца који неће да приме од својих дужника исплату дуга. Ако се, пак, да афирмативни одговор, то јест ако се сматра да је уговор раскинут због тога што лицитанат није цену положио у законском року, онда купац не може. после тога рока, овуплатити: пошто на њему, услед раокида уговора, не лежи више обавеза да излицитирану цену положи, то како би он могао понудити да ову, пооле иотека шеонаестога (трећега) дана, положи? Плаћање претпоставља обавезу, а ове овде нема, а када нема обавезе, то онда не постоји ни право које је купац имао до истека реченога рока, право по коме је он могао, плативши излицитирану цену, остати деФинитивни господар продатога добра. Протеком законскога рока, купац је изгубио могућност за то. Добро ће сада отићи другом, ономе који за њега, иа поновној продаји, да највећу цену. И не само да би протек рока имао ту последицу за купца да би он изгубио купљено добро, већ би он евентуално био оштећен и тиме што би морао изравнати ону диФеренцију која се поновном продајом покаже између прве и друге цене, док не би, обрнуто, имао никакво право на вишак који би могла друга продаја дати (§ § 484. и 485.). Наравно, да, ако би ое питање у овом последњем смислу решило, купцу не би ништа помогло што би излицитирану цену положио у судске руке, зато што је не би извршни орган хтео примити. Питање је, као што видимо, од велике практичне важности. Повериоци би могли имати, према приликама, рачуна да се

оно реши час у негативном чао у позитивном смнслу. Ако би било изгледа да ће се добро на другој лпцитацији боље продати него на првој, они би имали интереса, да се сматра, да је уговор раскинут због неплаћоне цене. Ако су, пак, изгледи против њих, они би, напротив, имали рачуна да се узме да је уговор непрестано у снази, како би извршни орган могао од купца излицигирану цену, и после истеклога рока, примити. Разуме се да ће, од прилике, тако исто, зависити и интерес купчев у погледу начина на који би се исто питање имало решити. Да бисмо ову тешкоћу раоправили, ми морамо правити ову разлику: а°. Рок од шеснаест или три дана протекао је, али власт још није одредила другу продају; б°. Власт је и поновну продају, по истеку горњега рока, одредила. а°. Друга продаја још није одређена, то јест још се налазимо у току онога месеца у коме је извршна власт дужна, по §-у 484., да одреди другу продају. У том случају, купац може излицитирану цену положити, и ако је рок од шеснаест пли три дана протекао. Другим речима, ми сматрамо да се тада реопективни однос странака није још изменио: он је онакав исти какав је био и пре истека тога рока, то јест купац има непрестано и право и обавезу да плати излацитирану цену и тако себи ооигура прибављање продатога добра, а противна страна (повериоци односно дужник), пак, и право и обавезу да прими испуњење онога што је купац на лицитацији дужан учинити, а то је плаћање излицитиране цене. Све што има сада измењено то је што, будући је рок од шеонаеот или три дана прошао, купац је сваки чао у ризику да власт не одреди другу продају, ризик који, до иотека тога рока, нпје постојао. Према томе, извршни орган је дужан, у претпоотавци коју смо овде предвидели, примити од купца исплату излицитиране цене, и ако би он одбио да ову прими, купац би имао право новац положити код суда, по већ наведеном §-у 895. Грађ. Зак.. Ово депоновање, код суда, произвело би исто дејство као и полагање новаца извршној власти : купац би се, њиме, ослободио главнога дуга, а то је излицитиране цене (» онда дужник нека положи дуг у судске руке, па ће се ослободити од дуга« — § 895.) као и плаћања законских (мораторних) интереса који су, против њега, текли од истека онога рока од шеснаест (три) дана па до дана депоновања новца код суда, а на основу §-а 602. у вези са §-ом 654. Грађ. Зак.. Нема спора да се, протеком рока од шеснаест (три) дана, купац пе ослобађа обавеза, јер би то било противно правилу да је уговор — а јавна продаја је само један случај уговора — закон за странке (§ 540. Грађ. Зак ), ако би ое једна странка уговора ослобађала тиме што овај није на време извршила: то би значило да би постојање обавезе зависило од воље обавезанога, што ће рећи да ту не би било никакве обавезе, пошто је обавеза ограничење воље дужникове, а тога ограничења овде не би било. Исто онако као што нема обавезе у случају