Policijski glasnik

ВРОЈ 47.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 371

што излицитирану цену положио није и што је дошло до нове иродаје, нити би се од њега моглз тражити тим поводом наплата оиих трошкова и гптете о којима говори § 484.. Напротив, он би био тај који би имао право тражити од продавца извршење уговора о продаји и куповини који је са њим, на ирвој лицптацији, закључио (§ 553. у вези оа §-ом 651. Гра^. Зак.). Наравно. да бисмо тада, услед друге нродаје иотога добра, имали једну врло озбиљну правну компликацију. Али, главно је да се, у горњем случају, не би могла одредити нова продаја »на трошак и штету купца". Претпостављајући да не стоји ни ј^дан од оних случајева у којима купац има право да не положи цену, н да он ову Фактички није никако, или није потпуно, у законском року положио односно да није, у том року, испунио друге неке обавезе које је на ссбе, као лицитанат, примио, да вилимо сада шта могу повериоци тада тражити, т) јеот шта може тада гтолициска власт чинити. Одговор је лак: све што може бпти тада то је да се одреди нова продаја истога или истих иоиисаних добара »на трошак и штету купца С( (§ 484.). Повериоци (гевр. извршна власт) не би могли захтевати да се она сума коју је купац понудио на лицитацији наплати из личних добара његових, то јест изван добара продаваних на јавној иродаји. У француском праву, напротив: тамо 1а Го11е епсћ&ге, друга лицитација, није једино средство које је дато повериоцима за случај да купац не положи излицитирану цену. Они тамо имају, осим тога, нраво — онако исто као што го бпва код обичногл уговора о продаји и куповини — тражити наплату излицитиране цене и из личних добара купчевих, покретних и непокретних (чл. 713. Франц. Грађ. Суд. Иоступка) 1 ). Код нас то не би могло бити : § 484., који вели да ће се, у случају да купац цену не положи, наредити нова продаја, лимигативнога је карактера: он није дошао да повериоцима дужниковим, поред општега права из § §-а 547. и 553. Гра1). Зак., да још једно ираво, одређивање нове продаје »на трошак и тптету купца <( , већ је његов смисао да, тада, повериоци нехмају, према купцу, другога права до оиога о коме је, у томе проппсу, реч 2 ). (НЛСТАВИЋЕ СЕ) Ж. ПериЋ

сазнао да пописана ствар није дужникова, «или би се основаио бојати имао, да ће узнемирен бити....» Јер, као што смо то већ напред видели, куиац покретне ствари на јавној продаји постаје власник, и ако продавац, дужник, ниЈе с1ош1пиз, само тако, ако он није сумњао у егзистенцију продавчевога права својине (§ 2*21. Грађ. Зак.), ииаче се примењује § 220. Грађ. Зак. први став. Ј ) Во1ћагс1, Со1те1-1)аа$е е1 Сг1аззоп, ор. сИ., II, р. 458 ек 495. 2 ) Принцигшелно повериоцима се не би могла одрећи друга, обична, законска средства, када купац не положи цену. По прописима Грађ. Законика, продавац, а то су овде повериоци одиосно дужник, ако, у случају «еисплате цене од стране купца, неће да тражи раскид продаје, има право, наравно, захтевати на-

ЈЕДАН СЛУЧАЈ ПОГРЕШНЕ ПРИМЕНЕ КАЗН. ЗАКОНА

К томс још кад се дода и то, да судови махом иовршно и скроз формалистички доносе своја решења о стављању или нестављању под суд, и да иследни судија скоро пикад по уобичајеном правилу ништа не принавља ислеђеном материјалу, а све то и од стране суда и иследног судије из оног напред поменутог разлога: да је судски колегијум и претрес ту да погрешке исправи, а недостатке надокнади. Није се опда чудити зашто се претреси у масама одлажу као недовољно иолеђени, а огроман број ислеђених свршава решењем на осн. § 250. а. кр. с. п. зато што не постоји дело и није по закону кажњиво или на осн. § 241 истог зак. јер је оптуженп невин. Страхота је помислиги за свакога, који у правду верује, колико због погрешне праксе мора невини да поднесе док дочека претрес да се може бранити и уздићи глас противу неправле, коју је поднео. А ово понајвише бива услед шаблонског и површног рада по нашим судовима. А у осталом зар се и може очекивати што боље, кад ш сопге!;о ова решења о стављању под суд и за иајтежа дела доносн само један судија а остали само потписују. 1 ) Мени је познат један случај из моје судске праксе, где суједнога председника општине оптужили за дело утаје зато: што од поверене му хране, коју је имао да подели народу његове општине као позајмицу од окр. одбора, није одбору вратио извесну количину када му је у своје време народ вратио ту позајмљену храну. Овај грешник имао је разрешницу од дотичног окружног одбора за ту невраћену количину хране, која му је се

плату уговорене цене (§§ 553. и 652. Грађ. Зак.). Тога ради може он тражити попис и продају свију добара купчевих на основу опште залоге, коју сваки поверилац, па, дакле и продавац има. Ништа продавцу не смета да тражи паплату цене баш из добра које је купцу продао и односно кога је он на њега пренео својину и пре исплате цене. Али, продавац има право тражити наплату цене и из осталих добара дужникових. Из овога излази да се повериоцима не би могло, да није § 484., одрећи право да траже наплату излицитиране цене из личних добара купчевих. Нарочито ово право било би за њих корисно, ако би купац имао покретних добара из којих се много лакше и брже врше наплате него из непокретних добара. Паш законодавац, изгледа, претпостављао је да би повериоци, ако би им се горње право допустило, тражили наплату излицитиране цене оиет из непокретиих добара, личних добара купчевих, па је, због тога, резоновао овако: када би се у сваком стучају морало доћи до продаје непокретних добара, зашто онда ие продати понова исто добро које је већ једном било предмет лицитације? То је краће и лакше него продавати једну непокретност која још ни у попис узета није. Ире свега, као што смо горе видели, повериоци не би морали тражити наплату излицитиране цене из личних непокретних добара купчевих, поименце онда, ако би купац имао и покретних ствари. Затим, баш и да би овај имао само непокретних добара, често пута биће бол>е продати Једно од тих добара, него оно исто које је једном већ продавано: лична купчева непокретна добра таква су, можда, да се она, с погледом иа њихов иоложај и квалитет, могу продати много лакше него пописаио добро, т.ј. оно које је на првој лицитацији продато. ') А у мкогим судовпма чак и за тежа дела понеки (( стари практикант® попуњава шаблоне решењД о стављању под суд за потпис судија. I

растурила и упропастила приликом деобе хране. Он је се бранио код исл. пол. власти да није утајио ништа од поверене му хране, да је све примл>ено од округа раздао народу, а све враћено од народа вратио округу. Показана разлика између примљене и враћене хране да пије проистекла његовом кривицом, и да за доказ овога има разреганицу од окр. одбора. Иследник се на ову његову одбрану није хтео ни обазрети, полагећи од тога, да је постојање дела утаје утврђено н.еговим признањем: да постоји разлика између примљепе количине хране и враћене, и да је оптужени за ту разлику одговоран као угајач. Иследник је се у исто време бојао да разрешница окр. одбора није какаполитичкаујдурма између одбора и опт. председника, кога је одбор њоме хтео спасти, па је се бојао да и он у овои случају, уком су били заингересовани политички противници председникови, не послужи као какво оруђе. Када су тужба и оптужени спроведени суду, суд је у свему утврдио стање ствари тужбом престављено и решио да ностоји престављево дело, да је оптужени за исто одговоран, и да се има из притвора бранити. Ствар је тако предата иследном одбору, и иследни одбор по традицији да стање решењем о стављању под суд утврЈ)вно не мења, ништа није предузео на све једнако понављане молбе оптужсног да му као доказ невиности ирими и уважи разрешницу окружног одбора прибави разрешница за неиредату количину хране. И тако је остало на претресу, на коме се укаже потреба да се та одбрана оптуженог извиди — и претрес се одложн. И тако све ово што је се свршило тек на овом другом претресу — а то је : утврђење невиности оптуженог — могло је се свршити још код иследне полициско власти на првом саслушању, и тако оптужени уместо да лежи неколико месеца у притвору, неби лежао ни један дан. У осталом суд је био дужан, при решавању о стављању под суд, потпуно да извиди ову одбрану оптуженог, те је дело требало вратити на дослеђење. Но ако је и суд случајно и пропустио, пследни судија то није требао чинити. Како дакле да се отклони ово зло? На показаним примерима се види, да погрешна иракса долази понајчешће од шаблонског рада, који у клици убија свако логичко расуђивање. Дакле треба прсдузети мере да се тај шаблонски рад уклони из наших судова, и да се онп иначе доста конзервативни у погледу традиција и праксе упуте другим путем. Ја сам дубоко убеђен, да се овим може у многоме стати злу на пут, и то с тога, што наше судове испуњава најшколованији елеменат наше бирокрације, које неће бити тешко убедити у корисност ове идеје. Друга мера, која ће по мом мишљењу још јаче сузбити погрешну праксу наших судова, јесте увођење у живот новога казненог закона, који ће опширношћу својом спречити самовољу и незнање. Нови закон боље прилагођен нашој средини : образовању, правној свести, начину живота. обичајима, етничким особинама, темпераменту и т. д., који ће