Policijski glasnik

СТРАНА 386

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 48. и 49.

правног лица задруге — чипити само онаква ограничења у § 510. гр. зак., али без нарочитога овлашћеља осталих задругара не би га требало узимати у крив. или грађански и[>оцес као приватног тужиоца, као што се то практикује код наших судова. — У осталом ово ће бити предмет наше чарочите расправе где ћемо се нарочито забавити овим трећим случајем. Бор. А. Милојкови^ суд. писар

0ДГ0В0РНИ УРЕДНИК ПОКУШАЈ ОДРЕЂИВАЊА ПОЈМА ол Д-ра Двгуета IV! 11 рнч ке јавног редовног професора права на чешком уииверзитету у Прагу

(наставак) У последњем моменту добили смо у исто доба погодан критеријум за разликовање правога од само привидно постављенога одговорнога уредника. Јер ако је неко Формално истина постављен за одговорнога уредника, али тим му није дат баш никакав материјални утицај на садржину штампанога списа, или бар не у тој мери, да би могао одговарати законским дужностима одговорнога уредника, онда је то поуздан знак за то, да га подузетник новина у ствари није хтео ни да постави за одговорнога уредника , него да је хтео само Формално да испуни законски пропис. Ово лице и није одговорни уредник у смислу закона, негр подметнуто лице у циљу, да се задовољи законом прописана Форма, и да има ко одговарати за досуђене казне. Такво подметнуто лице, пошто нијс одговорни уредник у смислу закона, нема на сваки начин ни дужности, законом наметнуте одговорном уреднику, и оно дакле не може бити одговорно за немарљивост у области права о штампи. (Тако узима сасвим тачно одлука Касац. Суда Збирка № 222). Разуме се по с^би, да ове дужносги нема, и да стога због иемарљивости из области права о штампи не може бити тужено ни оно лице, које је Фактички уређивало лист, а није било иостављено за одговорног уредника. Наравно да је сасвим друго питање, да ли оно има да одговара за деликте, учињене садржином штампаиога списа, ио општим казнено-правним начелима. Што у таким случајевима у опште нема лица, коме би припадале законске дужности одговорнога уредника и одговорност за њихово нсвршење, могу истина за то бити кажњени издавач периодичнога штампанога списа а свакојако и друга лица по § II. аустријског закона о штампи, али то ипак не може ништа да измени суштину ствари и закључке, до којих се из ње овде дошло. Тиме је одговорено и на питање, у којој мери мора. одговорни уредник учествовати у иословима. уредништв а, т. ј. у прибирању, прегледању и дотеривању, евен-

туално и стварању материјала за новине, или, другим речима, да ли одговорни уредник мора. бити уредник у обичном смислу речи, па да се не сматра као подметнуто лице. Јер према казаноме не може подлел;ати сумњи, да, одговорни уредник не мора имати иикаквога учешАа у озна.ченим аословима уредништва, да он дакле не мора бити уредник ирема оиштој уиотреби речи. То је директни неизбежни закључак из премиса, на којима почива овде заступано гледиште о суштини одговорнога уредништва. С тога се морамо чудити, да се Вилов, са чијом се теоријом ово гледиште у полазној тачци слаже, како по свему изгледа, не може одлучити да горе означене консеквенце извуче. По Билову 1 ) је то јест, ако часопис има само једног једнног одговориог уредника, овај ео 1рзо одговорни уредник; ако има више уредника, онда је одговорни уредник онај, коме је од њих. овај положај подузетник новина дао. Ово се зацело не може другачије разумети него да је подузетник новина при избору одговорнога уредника везан за круг лица, која имају учешћа у пословима уредништва, и да он, у случају да се о уређивању стара једно једино лице, никога другога не може поставити за одговорнога уредника него баш ово лице. Али овим долази Билов у исту незгоду, као и оно горе под I 2 означено учење, које не може да одговори па питање, у којој мери одговорни уредник мора да учествује у пословима уредништа, једна не • згода, из које се не може другачије изаћи него да се призна, да није иотребно да одговорни уредник ни на какав други начин учествује у вођењу редакције него само у толико, у колико то захтевају могуИност надзиравања листа у казнено - иравном иогледу и исиуњење осталих, одговорном уреднику законом наметнутих дужности. Али онда је јасно, да одговорни уредник не мора учествовати у ономе, што ми уираво уредничким иослом зовемо, т. ј. у ирикуиљању и ирегледању, уређивању и дотеривању материјала за лист, и да нарочито у случ >ју кад овај иосао врши I једно једино лице, не мора баш оно бити иостављено за одговорног уредника него и неко друго. То је терминални стадијум, до кога теоријска анализа појма одговорнога уредника неизбежно мора доћи, без обзира на горе изложену историју развића његовог. У осталом томе води и принцип иоделе рада, пошто нрави, одговорном уреднику закопом одређеии, задатак у већем предузећу новина лако може апсорбовати целу радну снагу једнога лица. Лежи дакле у интерссу ствари, а зацело одговара и намерама законодавца, да ово лице другим пословима редакције не буде задржавано у испуњавању својих законских дужности. У осталом по нашем мишљењу чини полол;ај, признат одгсворном уреднику, довољну правну осповицу како у погледу његове одговорности односно не-

') ОоЦс1ат. Аггћју 81ггесћ1 В. 40 8. 250.

марљивости у области нрава о штампи, тако и у погледу на његову нарочиту одговорност за кажњиву садржину штзмпана списа према чл. 2. § 20. немачког закона о штампи, по коме се одговорни уредник има казнити као учинилац кажњиве радње, која је извршена садржином штампанога списа, ако се услед нарочитих околности не може узети, да он није учипилац. Свакојако изгледа да ова одредба — у осталом врло сумњива и по моме мишљењу безуспешна — на то упућује, да се по мишљењу законодавца у именованом одговорном уреднику иринцииијелно има гледати учинилац деликта, створеног садржином штампаног списа, дакле личност, која је у стварању ове садржине зацело далеко интензивније суделовала, него што то задатак одговорнога уредника у нашем смислу захтева; и ја радо признајем, да су са овога основнога гледишта полазила и друта законодавства о штампи, у којима је усвојепа институција одговорних уредника, тако поглавито и аустријски закон о штампи од 1852. године, који, као што смо горе видели, скоро скроз само о »уреднику® говори. Ииак то не може баш ништа изменити горе добивене теоријске резултате. Да ли се у осталом и само за један корак блил^е долази оном циљу, који је законодавац првобитно несумњиво имао пред очима, када се подузетник новина при избору одговорнога уредника ограничава на круг лица, која имају учешћа у уређивању, али му се при том сасвим оставља на вољу, да ли ће он за одговорног уредника поставити главнога уредника или онога, чији се посао састоји у прикупљању и прегледању местних новости или огласа? Горе изложене теоријске резултате ја сматрам за иотиуно тачне и са гледишта садашњег, како аустријског тако и немачког ирава. И по овим законодавствима о штампи сасвим је могућан и законом допуштен горе као пример наведени случај оснивања часописа од стране туђинца, при коме за одговорног уредника постављени домородац не би учествовао у правим пословима уредништва, већ би једино имао задатак да сиречава сукобе са кривичним законнком и свакојако, да одговара и осталим законским дужностима одговорнога уредника. Ако би се на супрот томе можда хтело упутити на она горе под II споменута законска наређења, која — као § I 1. ал. 2. и § 32. аустријског зак. о штампи од год. 1862., односно чл, III бр. 1. новеле к томе закону од 15. октобра 1868., као и на §§ 7. и 18. немачког закона о штампи говоре о »уреднику« односно о „отправљању редакцијских послова", те да се отуда закључи, да као одговорни уредник сме бити постављено само лице, које учествује у иравим редакцијским пословима, онда по моме мишљењу ие може, према свему у овом правцу досада наведеном, подлежати никаквој сумњи, да се овде изразима »уредник <( , »редакција« ништа друго није могло мислити до баш одговорни уредник односно одговорно уредништво. Свакојако било би у интересу правне сигурности, кад би се бу-