Policijski glasnik

СТРАП А 132.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

В?ОЈ 17.

гања, јер оно што је прилеиљено, уједно је изложепо. У § 210. а1. *2. се вели за излагаље, да ге оно треба да изврши »на јавним свнм приступним местима (( . Овај додатак је излишан, јер као нгго се је из деФиниције излагања видело, ова. околност је елеменат појма излагања. Једно писмено, лик, образ је тек онда изложен, кад се налази на каквом јавном месту, т. ј. месту свима приступачном. (наставиће се) ГРАНИЧНЕ МЕЂЕ УМИШЉАЈА И НЕХАТА (свршетак) С друге стране може бити случајова у нојима се виновник ни мало не може окривљпвати аа незнање противправности своје радње и он с тога мора нскључнвати казну. Вило би непрактично посгављатп у закону ошпта правнла за разлпковање копк])етних случајева. Стога ће се практичне потребе најбоље задовољнти ако се остави широко поље судском слободном процељивању. Нетачно је тврдити како свако има могућности да се упозна са публикованим законом, и кад он то не чини крив је. Хипел са свим правилно вели: „Који би то кримнналист могао данастврдити да оп зна све одредбе наших казнених загсона, и да их се свакога момента може сетити V За цело ни један. А коме није познато да баш судовн у многобројним случајевима и поред познавања закона разлпчито мисле о томе: да ли је једна радња кажњива или није V А лаик треба увек да је крнв кад закои није знао, или га је рЈ^аво разумео!« (Уоггзаки 588., пр. I.) Нсто је тако погрешно тврђење како бп закон повла1)Ивао небрижљиве и необразовапе кад би се при кажњењу на то обазирао, а ие би им уписао у кривицу што се нису постарали да се инФормпшу о правном карактеру наумљене радње. На сваки начин оправдано је тражптп да одговорност различита буде према ступњевима образованости. Јер, друштво пре но што некога казни зато што је необразован, мора поставитп себи питањс: да ли му је оно дало могућпостп за образовање. При томе маса народа не оријентише се о иравном карактеру својих иоступака из лекспкона законскпх и правних уџбеника. Она се учн о томе тта је добро, а шта зло; шта је поштено, шта непоштено; шта допуштено, а шта недопуштено у породици, у школн п у животу у посведневном додпру са људима. Законодавац о томе Факту мора водити рачуна. Тврђење како сваки може да узме па да чита закон, данас кад је право постало тако комиликован комплекс, без мало може д I буде шегачење. Иије ништа сретније ни тврђење како се закон мора безусловно примењиватп, јер то захтева друштвена безбедност и политпчка нуншост. Бреша је већ начињена. Зашто они који то мишљење засту-

пају доследно пе траже да се казне п умоболнп п малолетници ? Зашто пптају да лп је ко делао умишл>ено или нехатно, кад се сваком повредом правнпх добара, па била умишљена илп неумпшљена, потреса социјалпи мир ? Ако кривичноправно законодавство и наука желе да се организују на јодноме тачпоме и еФектнвноме прннципу, принцппу индивидуалистичком, онда но коме разлогу треба да буде кажњен један човек којн је без икакве своје кривице уверен да врши нешто што му је дозвољено. То нарочпто важи за ситиије иступе, а специјално за полпциске иступе. Зашто казнити странца који би у нашу земљу дошао на један дан па учинио дело у његовој земљи допуштено, а код нас педопуштено V Суштпна крпвице лежп у једноме нарочнтом исихолошком односу виновнпка према последици, због кога он може да буде нрекорен од страпе друштва. Долознп внповнпк ради егоистички . јер личнп пнтерес стављаизнад општег. Свега тога пема код онога који у момспту делан.а ннје пмао свеоти о нодоиуштеностп своје радње. Иогрешно би било тражпти да виновник зна јелп његова радња ка.исњива, већ само јелп иротиваравна или пр&гивдужносна, уопгате, недозвољена. Свест о противправности јесте сазнање виновниково да је његова радња законски забрањена. Кад би закон утврдио свест о нротивправности радње као обележје умишљаја онда би таква одредба довола у много случајева до безразложпог ослобођавања, или, судови би у пнтересу друштвене безбедностн врло лако узпмалп за доказапо да та свест постојн, те би и новипи моглп страдатп. Било би ово најзад неоправдано, јер се мас.а парода по учи о томе шта је допуштено, а шта забрањепо, из законских зборнпка већ нз практпчнога лсивота. Мерило о карактеру предузете радње не може бнтн ништа друго до животно искуство впновниково. Среднна у којој он живи и развнја со, посао којим се бави, сагласно целисходности и владајућем онштем иптеросу, има својс моралне ногледе и одређује шта није право, добро, иоштено. То што сваки жпв п разуман човек слуша, впди и зна, наравно зиа и пзвршилац једнога кривичнога дела. Отуда ми закључујемо да је за нојам умишљаја нужно да виновник зна да је његово доло недоауштрно, аротивдужносно. Ако он то не зна онда, не може бити кажњен, јер не постоји умишљај. Има Случајева у којима је закон свест о противправности радње унео у закон као битно оболежје кривичнога дела. То еу изузетни. специјални случајеви, које треба строго разликовати од питања које смо овде расправљалп. У таквим је случајевима свест о противправности то исто пјто п сви други стварни моментн који су олементи дела. И на њу се мора простпрати сазнање и хотење. Па даље, много пута захтева закон п код извесних стварних елемента, који су такође битни састојцп кривичнога дела, да виновник зна њ'хову нравну природу, њпхова правна

својства. За појам крађе нужно је, на примор, да неко украде гуђу ствар. Тај квалитет ствари јесте правни, квалитет који она добија услед извесних нарочитпх социјалпих односа међу људпма. За овакве случајеве вели Лист: »За нојам умишљаја иужно јо сазпање свију обележја кривпчнога дела. Отуда је нужна и тачн а субсумиција чињеница иод закон. Учинилац мора знати да је ствар коју је он украо туђа, да је ФалсиФиковани рукопис исправа, да је радња коју </н чини блудиичење. Све су то битна обележја злочина која нису само ствар сватања, ве}| одре^ују радњи правни карактер. („Бећгћисћ 1(5/17 АиП. 8. 173. Ово тврђење не налази се у српском преводу«). Хипел налази да је ово твр!,ење погрешно. Да ли је сашање правне нрироде једнога Факта иостојало или пе, опет по околиоотима пз којпх ће судија то закључитп. За правни би поредак онасно било тражитп да виновнпк супсумпра Факта под закон, Данас пн пајбољи правпици пе могу да со сложе у томо да лн је јодно нисмепо пснрава или не, и шта јо у законском омнслу иснрава а шта блуд. Куд би одвело кад би Фалситкаторн због незнања, јер .је ФалсиФикованО ппсмено нсправа, били ослобо1)0пп казне V За ове се случајеве не да поставитн никакво генерално нравило. Нужно је отуда тачно анализнрати законске проиисе за специјалне случајеве. (Уаг«а1г - г 61, 562). Франк такође ие усваја Листово твр1)вње. Он вели да се правни појмови који су створени у другим областима права у казпепом закопу нотпунце пзједпачују стварнпм чпњеницама. На ир., речи : цар, брак, својпна, потраживање и т. д. Као год што све друге стварне чпњенице (ствари) кривично нраво има готове, изра1)ене, па им само дајо евоју заштиту, исто тако она добија готове п изра1)ене правне појмове. Но м ме !)У правним нојмовима има разлико. Ледни су такви да су свакима нознати (па пр., шта је туђа ствар, шта је брак, овојина, цар, то зна сваки нормалан човек), а други су они којп се изводе нутем правне дедукције. Они ирви равнају се стварним чињеннцама, ови други не. Отуда је сазнање оних ирвих нужпо за појам умишљаја, а ових других не. Виновник, напр., не мора лнати да је писмено, које је ФалсиФиковао исирава, нити умети да то субсумира под појам исправе. Алп оно што он ту мора знати, јесу околпости ио којима ће судија као правник моћи да закључи да у конкретном случају постоји једна исправа (^гаГ&езе^г, В. 128). Ово је мншљење правилпо. Б.) Позитивни законици чешће пута сматрају за нужно да у битна обележја појединих кривичних дела поред објективннх унесу и једно нарочито субјективно обеложје. То субјективно обелсжје но спада у оншти, већ у носебии согрин ЛеИсН и вреди само за извесне, законом тачно одређене, деликте. Обично су, као што смо видели, битна обслежја кривнчних дола стварнн моменти, или и правни који ое приближују стварнима. Алибивадаи јодан субјективан моменат