Policijski glasnik

СТРАИА 254.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 32.

бијали означени ндан, који их јо требао одвесхи на тајанствено место, иоје као и чаробне шуме у романима, вечито бежаше испред љих. Чак и Нарижани су који пут улетали у замку, а памти се још лудост онога трговца из улице Прувер, кога су затеклн да копа испод стуба на повом мосту, под којим је мислио наћи дијаманте гроФице Бујон. Разуме се већ да се ови мариФетлуци нису могли извести без знања и пристанка чиновника, па су чак они примали и преииску истраживача злата. Али ансанџија је мислио независно од користи коју је отуда вукао, правећи трошкове апсеницима за јела и пића, да апсеници, заузети овим пословима и не помишљају на бежање. Из истог разлога он је трпео да се израђују многе ствари од сламе, дрвета, кости, па чак и лажап новац од две паре, којиједио време беше преплавио Париз. Било је и других »иидустрија" али оне су се вршиле кришом. Градили су тајно лажне пасоше, тестерице за разбијање окова, лажне косе које су служнле врло згодно за бежање из затвора, еарочито зато што су робијаши били познати по обријаним главама. Ове су ствари крили у кутијице, од телећке које су се могле завући у стражњицу. Што се тиче мене, ја сам се стално бавио мишљу да утекнем из завода и да се докопам мора, где би сс могао укрцати, па сам и ноћу и дању тражио начин како да изађем из Бисетра. Мислио сам најзад ако провалпмо нрозор на „Тврђави« да се дочепамо водоводног канала под кућом, да би могли ла1'умом доћи у авлију луднх, а одатле, мислио сам, лако ћемо изаћи на улицу. Овај смо план н извршили за десет дана и толико ноћп. За све ово време апсеници, у које смо сумњали, нису излазили док их један од нас поуздан није пратио. Требало је само чекати да се месец изгуби; најзад 13. октобра Ј797. године, у два сата изјутра, сиђемо у водоводни канал нас Н4; снабдевени са лампама отворисмо улаз и изађосмо у двориште лудих. Требало нам је наћи неке стубе или ма какву ствар, која пх може заменити, па да прескочимо зид. Једна доста дугачка мотка дође нам до руку, и таман смо се погађали ко ће први прећи, кад се чу звек некога ланца. Један пас је излазио из штенаре у углу дворпшта; ми стадосмо непомични уздржавајућн и дисање, јер тренутак беше оудбоносан. Пошто је се протегао, као да је хтео еамо променити место, пае се окрете и иружи шапу у намери да се црати у штенару и ми помислисмо: епасени смо. Али наједанпут он окрете главу к месту где смо се ми били збили, и упрев на нас два ока, која изгледаху као жеравице, прво зарежа, па стаде лајати да је одјекивала цела кућа. ДесФосе хтеде да покуша да га удави алп је било несмотрено улазити у једну тако сумњиву борбу. Изгледало нам је паметније ући у једну велпку отворену стају, која је елужила за лечење безумника, али пас не, црестајаше да лаје, а и љеговп другови етадоше му помагати, те узбупа

поста таква, да надзорник соба Жири виде да се нешто необично дешава међу питомцима. Знајући своје људе он прво поче преглед са »тврђавом« и хтео је пасти на леђа не нашав тамо нпкога На његово викање дотрчаше апсанџија, вратари и стража. Одмах су запазили пут којим смо били отишли и пођоше 'њиме у двориште лудих, а псето пошто су га одрешили, потрча право к нама. Стража уђе тада с бајонетнма на пушкама у собу у којој смо били, као да су требали освајати какав затвореп шанац; метнуше нам лисице као обичан увод свега онога што ће доћи у затвору, затим нас вратнше не у »тврћаву« него у ћелију и нису ни мало рђаво с нама поступали. Овај покушај, најсмелији у последње време, беше нанравио такву забуну међу чуварима, да је бпло прошло два дана па тек прпметише да ®алп један осуђеник из »Тврђаве«, да нема Десфосе-а. Познавајући његову умешност замишљао сам да је он већ далеко, кад трећег јутра впдим га улази у моју ћелију блед, поцепан н сав крвав. Кад се врата за њим затворише он ми исприча цео свој доживљај. У тренутку кад је нас стража нашла он се био завукао у неку кацу која је сигурно служила „за купатило, и кад се ларма утишала он је изашао из свога склоништа и помоћу мотке успео је био да прескочи неколнко зидова, али се увек налазио у авлијама лудака; међутим почело се било с.вањивати и он је чуо да одлазе и долазе у зграду, јер се нигде тако не рани као у болницама. Требало је се склонити нспред очију служитеља који се нису могли одоцњаватн и кад виде капак на прозорчету неке ћелије отворен он се спусти кроза њ, пазаборављајући нредострожност хтео је да се завуче у једну гомилу сламе, али како је се запрепастио кад је видео ту неког човека голог,' чупаве косе, браде иеокресане, очију страшних и крвавих. Лудак погледа ДесФосе-а неким диљим погледом и како овај стаде непомпчан јурну на њ као да ће га растргнути. Али нека драгост изгледа да га је умприла, он узе ДесФосе-а за руку и' посади га да седие до њега, гурајући сву сламу под њега брзим и нервозним покретима као у мајмуна. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова иитања: I Мил. М. Вељковпћ, адвокатски приправник, из Београда, пита: »Као адвокатски писар наилаЈим на неједиаку примену закона о таксама у погледу нотврде копнраних акта и докумената. Када се из акта, која се односе на један предмет, копнрају у продужењу, а не свако посебно, више, ма у ком циљу тим актима прнложених решења, уверења

и у олште прилога, издатих од разних власти, иадлештва двојако примењују закон о таксама приликом потврде тих тако копираних акта. Управа Фондова, наиример^ приликом потврде на горе речени начин копираних акта наплаћује за потврду од сваког арилог а законом прописану таксу т. ј. за први табак 2 дин. а за сваки полутабак даље, ако га има, 0'50 дин. и ако се сви ти прилози тичу само једног предмета и оверавају само једном потврдом пошто су иисани у продужењу, а и ако буде два или више табака они се прошију и опет једном потврдом овере. Међутим остала надлештва не постуиају у оваквим случајевима као Управа Фондова; она не наплаћују таксу појединачно од сваког прилога него од целог ареииса обнчну таксу проппсану законом о таксама т. ј. за први табак 2 дин. а за сваки полутабак даље по 0'50 дин. без обзнра што су то прнлози разпе природе и издати од разних власти. Молим Уредништво да ми преко свога листа изволи одговорити, чије је тумачење а самим тим и прпмена закона о таксама у оваквом случају правилнија и боља: Управе Фондова или готово свих осталих надлештава. — На ово питање одговарамо: Код преписа акта у опште, закон о таксама предвиђа две оделите такс.е. Тако у тачци 42. говори само о такси за препис службених акта и дукумената, било да нрепис врше сама приватна лпца било државне власти, а у тачци 43. говори о такси за потврду рвих преписа докумената и акта. Према овоме, кад неко не тражи оверавање пренисаних акта и докумената, он плаћа само ону таксу из тачке 42. рачунећи наравно, по оригиналу. Ко, пак, тражи, да му се преписана акта овере, од плаћа за оверу, поред таксе за препис, за први табак по оригиналу два динара, а за све остале половине оригиналних табака по пола динара, без обзира нато, колико има табака, са мо кад се ареаисана акта односе на један аредмет, био овај по грађанском, кривичиом или административном спору. Према овоме уредништво налази, да Управа Фондова греши што сваки оригинални табак из једног аредмета узима као засебно оверавање и наплаћује по два динара за оверавање, јер овако схватајућн закон, никад један цео предмет каквога спора не би могао бити завршен једним оверавањем, него би било онолико оверавања, колико у дотичном саору има засебних оригиналних акта, донесених од једпе или више властп. Ме^утим, ако би иеко хтео да пз разних предмета групише све преписе на једноме месгу, па да тражи једно оверавање, власти би имале ираво да одбију такав захтев, пошто се у архиви сваки предмет води одвојено по књигама; одвојено Фасцикулира или држи, те се и молба за препис мора одвојено подносити за сваки предмет. Свакако саветпо би било,да се у једном случају код Упрапе оспори наплата