Policijski glasnik

СТРАНА 90.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 12.

уочпти, да при издавању овог уверења не треба наплаћивати никакву већу таксу, па ма се то уверење издавало и посло нзјаве Државног Савета, да Савет нема шта да примети на издаваље увероња. V Задобијаше грађанства анексијом : Анексија се састоји у присаједињавању цоле или делимичне територије једно дрзкаве другој. Анексијом. се мења сувероност на тој територији. Са територијом потчињавају се новој суверености и становниди са те територије. Тада наступа промена грађанства. Анексија се има узети као међународно-уговорни ресултат. Анексија према томе трећу државу не веже и нема последица за трећу државу, па не утичо ни на промену поданства грађана треће државе, ма се они налазилп на територији анектованој, јер је за њих анексија индиФерентна. Ако је цела државна територија анектована, сви поданици те државе мењају грађанство, — иду са земљом и судбином. НРто се тиче случаја парцијелне анексије, подол>ена су мишљења о томе, који грађани мењају поданство и примају држављанство државе, која врши присаједињоње: мењају поданство само рођени на тој територији, — само домицилирани на тој територији, — или најзад само рођени на тој територији који су ту и домицилирани; ово трећо мишљење као да има највише добрих страна. Најбоље је признавати право опције : да становници анектиране територије у остављеном року прећутно исељењем, или изрично изјавом, изразе вољу да задржавају своје старо поданство. До рока за оптирање дотични се сматрају за поданике државе чија је територија; од рока опција има ретроактивно дејство. Држава, која анектира, обично меће за извесно време ван те својо територије оне, који изразе вољу да задрже старо иоданство, како би нациоиалпзирање извршила што иотпуније. Ио једпом мишљењу жена треба да има ираво онције независно од мужа, а малолетнн да задрже право опције до пунолетства свога; по другом мишљењу жена и малолетници не оптирају већ се управљају према опцији мужа односно оца [и.чи тутора). Ово друго мишљење треба прихватити зарад колективностп, која треба да нађе израза у породици, јер је желети, да чланови једне породице буду јодне државе грађани. VI Држави не треба, да ,на силу одржава поједина лица у своме грађанству; она има користи само од оних, који воле ту домовину. Због тога, а и због принципа слободе, закони предвиђају, да ће со грађанство моћи и изгубити. Начини за губљење поданства јесу, као и за задобијањо, ехсер1л8 охшрјепсНз (— рођење —), ови: браком са странцем, прирођоњем на страни, анексијом. У § 48. грађанског закона јо предвиђено, да српска грађанка, удата.^а страног држављанина, губи српско грађаиство, ако у томе постоји међупа]1одп м реципроцитет.

Нрема члану 29. устава сваком је српском грађанину слободно да истуни из српског грађанства, пошто испуни обавезе војпе слулсбе и друге дужности, које би имао спрам државе или спрам приватних лица. По уредби од 2. маја 1844. године за иступање из српског грађанства треба прииети предходно уверење стране државе, да ћо молитеља примити у поданство, када отпуст из српског грађанства поднеее; са тим уверењем и доказима, да је дужност и обавезе према држави, општнни, родбини и према сваком другом испунио или се поравнао, молитељ се обраћа полицијској власти за отпуст пз српског грађапства; власт проворава наводе и предмет шаље Министру Унутрашњих Дела, који ствар решава и наређује полицијској власти, ако томе места има, да изда отпус.т из поданства, за шта се плаћа 300 динара таксе (т. бр. 59. закона о таксама); отпуст се оверава у Министарству Иностраних Дела; дотично лице и после промене грађанстване ослобођава се својих обавеза учињених про пступања из српског поданства. Губљеље иоданства не дозвољава се, ако би се чинило у циљу преварном. VII Може се рећи, да нозитивни прописи, који се односе на грађанство, нису довољни. То се види пород осталог и из следећег. При констатацији, да јо иеко српски држављанин, због тога, што му родтељи с погледом на држављанство својих предака нису били српски поданпци, улази се у један ланац истраживања грађанства иредака с колена на колено. јер се само тако може позитивно утврдити, да ли је неко српски поданик по рођењу или не. Треба ићи до врсмена: постанка државе, постанка закона којим су неки признати за српске подапике по рођењу, акта брака, акта прирођења, или акта анексије п т. п. Међу тим п интереси државе и интереси иојединаца не диктују такво поступање, којим се доводи у питање ноложај појодинаца, у који су се уживоли, а због извесних удаљеппх но времену околности, које су одавно у опште и у меморији уништено, јер их је само време избрисало. С тога би ваљало тиРа раисјз предвидети: да ће се и сваки онај сматрати по рођењу за српског држављанина, који је рођен на српској територији од родитеља који јо такође на истој територији рођен, ако је овај сматран за срнског поданика по рођењу па по томо уживао сва права српског грађанина и сносио сво обавезе држављанина; даље ваља предвидети: да ће се сматрати да је поданство српско за ноко лице утврђено, ако се докаже, да су му претци, од којих поданство доводи, у два степона били сматрани за српске држављане. У опште зар се не треба постарати, да се наши национални интереси боље заштите у погледу давања грађанства, и да се Србима ван Краљевине учини оно, што им дугујемо, а да нелојалности ипак буду одстрањене п начела међународног права поштована! Ал. Јов. Кузманови-ћ.

ПОУЧНО - 3АБАВНИ ДЕО —_ ИЗ ЦРНЕ КЊИГЕ ЈЕДНОГ ПОЛИЦИСНОГ НИНОВНИКП СКНЦЕ ИЗ ЖИВОТА — ЈозеГ Ег1ег —. ЂАВОЛЕТА. (СВРШЕТАК) »Пипошто на своту — онда одп. к Маркиз одгурну мортијеру, која јо нокривала улаз од камерпне нреко нута ложе и гурну ђаволоту унутра. Најотмоније ложе италијанских позоришта имају преко иута ходника своје камерино, мало собице, које служе као гардеробе а и за то, да со у њима може угодно што нојести и понити између чинова нли за време Фсглиоиа. У овом позоришту био је ииз таквих камерппа, које су једна од друге и од ходника биле раздвојене само дебелим портиерама. Паравно да јо мени било тачно познато, како су те собице биле удешено. На ср.ећу отшкринух мало портиеру камерино, која је припадала ложи бр. 10, и видех да .је празна. Брзо со шмурном упутра, уврном за свакн случај ламну, која је освотљавата простор и опрезно приступим лортиерн, која је раздвајала ту каморнну од камериие бр. 11. Оно двоје продужило је свој разговор. „Ти си рђаво поступио са мном, Аристе", цичала је ђаволета, »како си се смео усудити, да ми нудиш новац па да се одречем твоје љубавп. Јесам ли ја икада вукла каквих користи од то љубави?" в Не, Анита, ти то ниси никада чинила®. »Па ипак ти си ми нанео срама. 0, како сам те зато мрзела, тебе и ону, коју си за љубав новаца узео к . »Анита, овде није ни место ни време..." »Јесте, баш овде јо место, јер ја нисам дошла овде ради забаве. Хтела сам да се светим теби и — њој. Ја сам нашла руку, која ће њој опљачкати оно, чиме је тебе иримамила. Али прво сам хтола да видим ту, која је мени украла оно, што ми је било све на свету. О, да нисам то никада учпнпла, или да се бар понашала ирема мени охоло и надуто, дамојо отерала, као што ми и приличи! Али ништа од свега тога. Ја сам била дошла као оно, што ме и одело представља као ђаво. А она се показала ирома моии као оно, што је — као анђео, мадона. Њено оружје било је јаче од мога; н.она милокрвност, њена љубазност победнла ме је, моја је мржња пшчезла. Сада ме испуњава само једна мисао —■ да јо морам спасти, да јој со ие смо деситп иикакав бол. Зато сам хтела с тобом говорити. Аристе, ако јо у твојим грудима преосталајош јодна искрица љубави ирома мени, онда узми маркизу и одмах је води кући®. в Шта те мучи, Анита, какав јс то захтев?" »Никакав захтев, ја те молим и преклињем; веруј мојим речима. њој нрети опасност". л Никада, докле год се ја налазим као заштита у њеној близнни а .