Policijski glasnik

БРОЈ 19.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 149.

лепих тамница". »Затвор, рекао јо г. Жил »Кларти, овог завода, који служи као »модел, с киме се злочинцп шегрти спр»дају, опевајући гау сатиричнам пссмама, »затвор модерног стила. није више страх; в он је скоро драж, пољско одморишто в за протуве«. Истина, сви затвори не личе на овај у Ггевпев, али ниједап не застрашава рецидивисте. Они су за највећи број ових, сигурна и добра заветрина у коју не продире оштра зима, где је брига за преноћиште, за оброк и одело непозната, баш онда кад хиљаде поштених људи пате од зиме и глади. У место да морализује осуђене, колективни је затвор оруђе корупције. Да не помињемо срамоте које долазе од заједничког становаља у једној соби, у затворима осуђени довршавају своје злочиначко васпитање, стварају удружења, комплоте, поучавају се узајамно »о добрим ударима", које ће учинити кад јсдан пут буду на пољу. Далеко од поправке, осуђсни со квари још више. Жалостан обрт ствари, који је причинила наша неувиђавност! Тамницс, којс би требало да буду тврђаве против злочина, оне су његово пољо културо ; одбранс друштва постале су оруђе против њега. Оно што је Мирабо говорио о Висетру, истина јо још о нашим затворима, после више од једног века : »Знао сам као и цео свет „да је Бисотр био у исти мах болница и »затвор; али нисам знао да је болиица „била направљена да производи болости „а тамница да ствара злочине". М. Станојеви-ћ.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ВИДОКОВИ МЕМОАРИ

(НАСТАВАК) Сваки пут кад сам долазио у варош Хиполит ми је плаћао ручак. .Тедног дана, између сира и воКа, он ми рече: »знаш ли да то обожавам; живети као пустињак у пољу, бацити се на сталан приход и немати за храну више од двадесет и два суа на дан; ја не могу да појмим како се човек може усудити на тако што ? Ја бих волео умрети него таио живети ! Пего, ти без сумње дижеш, ниси ти бсз нрихода 1 '. Одговорим му да ми јо плата довољна за храну и за одело и да ништа не оскудевам. „Врло добро, рече он; има овде шатравих љевата, чуо си ваљда за месечеву војску, треба да им со придружиш; ако хоћеш показаћу ти један срез: пљачкао би околину Сеп-Леонарда !( . Знао сам за месечеву војску, за ту лоповску дружину, чије вође нису још биле познате нолицији. Ови разбојницн, који су вршили разбојништва и крађе у околини више од десет миља, припадали су свима пуковима. Ноћу су тумарали по околини заседајући по друмовима, правећи се да су страже и патроле. Да но би у »послу® имали неприлике имали су на расположењу униФормо свију чинова: прома потреби постајалн су капе-

тани, пуковници и генерали. Они су чак знали одзив и лозиику, које су им сигурно неки службеници из штаба набављали. По ономе што сам ја знао, предлог Хиполитов био је, рачунам, само да ме уплаши: или је он један од вођа мосечево војске или је један од тајних агената које је послала полиција да спреме уништење ово војске, а може бити он је и једно и друго. Мој положај, лице у лице с њим, беше незгодан... Конац моје судбине поче се опет мрсити. Нисам со могао више као у Љиљу извући из неприлико проказујући га властима, а и шта би ми то помогло ако је он агеит ? Ограничио сам се на то да одбијем њогову понуду изјављујући му одлучно да сам решен да остапем честит човек. »Зар не видиш да се шалим ? речо он; и узимаш ствар за озбиљну; хтео сам само да то пробам. Мило ми је, друже, што си такав! И ја сам такав, додаде он; пошао сам добрим путем и ђаво ме но може одвратити®. Затим разговор се оброте на друго и о месечевој војсци не би више ни речи. После осам дана од овог разговора са Хиполитом, кад ми јо учинио ово откриће којо јс тако брзо опорекао, мој капетан приликом смотре казни ме са двадесст четири часа војничког затвора због једно мрље коју је косанћим нашао на мојој Фишеклији. Проклета мрља! избечио сам очи тражећи је и но могах је видети. Шта му драго, нисам се жалио, двадесет четири часа проћи ће брзо. Као сутра дан требала ми је истећи казна... у пет сати изјутра чујсм коњски топот и убрзо затим разговор: Ко иде? Француска. — Који пук ? — Царска жандармерија". На реч жандарморија осетим нску језу. Врата со нагло отворишо и неко викну: Видок. Никад то именијомеђу разбојницима начинило толику пометњу, као што је учинила тад са мном. „Полази с нама ! викну ми каплар, и ради сигурности да не бих утекао веза ме. Одведоше ме одмах у затиор где сам добио засебну постељу. Ту сам нашао велико и добро друштво. „Не рекох ли ја? викну један војник из жандармерије видећи ме да улазим, за кога сам по нагласку помислио да је пијемоптез; цео логор ћс доћи овдо.... Ево уловишо још једног; кладим се у живот да му је онај нитков, иодоФицир што дели храну, потковао опанке. 0, да ли ће се наћи ко који ћо и њему разлупати њушку! — Иди сад па га тражи, прскиде га један други апсеник, који ми изгледашо да је од скорашњих. Ако јо стално ишао измакао је далеко досад, јер има недеља како је утекао. Али, признајтб другови, да је он врло довитан човек: за ненуна трњ месеца четрдесет хиљада дуга у вароши. То су паре! Па деца што их је имао, шесет трудних девојака из првих кућа!!! Оне су мислиле да су ухватило Бога за погу... Ето им згодици! — Да, рече кључар који је намоштао мојо легало; починио је грдну штету тај господин; нека се чува добро, ако га закачи кука: испашће војни богунац. Али ухватиће га сигурно... — Пази да га не испуштиш!... прихватим ја. Ухватићс га, као што су ухватили г. Бертрапа. — А, кад би га

ухватили, рече онај први; не би ишао на гплотнну у Турин. Само ја понављам: главу дајем да се одсоче... — Шта хоћеш ти с твојом главом? иовика неки четврти; ми смо ухваћени, нема ту више повратка..." Овај последњи имађаше право. У осталом, било је сасвим некорисно губити се у претиоставкама; треба човек да је слеп па да но увиди да нас је Хиполит натерао у затвор. Што се менс тичо, ја сам био сигуран пошто је у Булоњи једини он знао да сам побегао из казноног завода. Прилично војника разних родова оружја дођоше нротив својо воље, да допуне друштво у коме беху скупљени најглавнији представници месечеве војске. Ретко да је затвор једне мале вароши имао кад тако одабран скуп криваца. Надзорник, а то ће рећи собни старешина, био јо неки Лелијевр, ђаво војник, осуђсн на смрт воћ три године, имао је једнако у изглоду да време, за које му је извршење казне одложено, и" на основу чега је живео, истекне. Цар га је на предлог био помиловао, али како помиловањо не беше још потврђено, јор званични извсштај, на основу кога помиловањс задобија дејство не беше стигао министру правде. Лслијовр јо још једнако био у затвору. Све што је се смело урадити у корист овог несрећника, било је, задржати извршоњо смртне казне док се не би указала згодна прилика да се још једном обрати за милост цару. У овом неизвесном стању Лелијевр је пливао између надо на слободу и бојазни од смрти: успављивао со једном, а будио другом. Сваке вечери је замишљао да је уочи изласка а свако јутро је очекивао биће стрељан; час радостан до будалаштина час туробан и замишљен, није имао ни тренутка потнунога мира. Узме ли да игра карте, најоданпут се у сред игре замисли, баци картс, куцне се по челу прстима; изгубљеи по пет шест пута драо је се као бесомучан. Затим се бацио на свој одар и лежећи потрбушке остајао је по неколико часова као утучен. Болница је још за њега била кућа утехе и кад би му сасвим досадило он би тамо одлазио да тражи утехе код сестре Александрине, која је имала добро срце и сажаљевала све невољнике. Ова милостива девојка бринула је јако о Лелијевру, а он је то заслуживао, јер није био кривац већ жртва; пресуда којом је осуђен била је неправедна последица оног уворења, које се често натура ратном суду, да треба уништити и невиног кад је потребно брзо спречити извесне нереде; да се свест и човечност судијска треба да повуку испред потребе да се да пример. Лелијевр је био од онога малога броја чоличних људи. који могу без опасности за своје владање остати у додиру и са најгорим. Он јо врншо дужност старошине са толико справедљивости као да је у ствари био нека власт; никад он није глобио нове који дођу; он јо се ограничавао да им објасни прописе и дужносги затвореника и старао со да им прве тренутко учини што сношљивијим; он је у затвору више представљао домаћппа него ли власт.