Policijski glasnik

БРОЈ 37.

110ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 295.

лицо било јо ои.чљено и црниасто, а моје бело и овехло; додајто томе још да је он имао дугачак нос, да је много шмркао бурмут, да је због тога имао ноздрве отално гараве и заптивене те отуда и глас уњкав. Требало ми је много па да могу да представљам Жормена, али се ја нисам плашио од тога. Косу подсечем као што је носе робијаши; и њу и браду обојим црно, а браду пустим да ми осам дана расте; да бих дотсрао лицо умивао сам се водом у којој су куване оклопине од ораха, а да бих сасвим довршио сличавање напуним ноздрве кафом и тако добијем и ја глас као што га је он имао. Ноге сам тако исто вешто удесио трљајући их једном течношћу, за коју сам рецопт још у Бресту добио, изазвао сам на њима пликове, а тако исто нацртао сам и трагове од окова. Кад је ово сво било готово узмом једно одоло које је одговарало моме положају. Чак ннсам заборавио да узмом ципеле и кошуљу жигосане са оним страшним Оа1. Све је било потпуно, само јо још недостајала која стотина оних животињица које живе код сиротиње и којо су, ја мислим, биле са скакавцима и са краставим жабама: јодна од седам невоља старога Мисира, али ја и њих за новац набавим и кад су се припитомилс, а то је било посло једног минута, упутим се ка мајци-Ноел, која јо становала у улици Пиктон. Стигао сам; куцнем, она ми отвори. Јодан поглод био јој је доста; позва ме да уђем и видећи да смо сами почнем иричати ко сам. »Ох, драги мој, не треба да ми кажоте одакле сто дошли; сигурна сам да сте гладни«. — Да, врло гладан, одговорим ја; има двадесет чотири часа како нисам ништа окусио®. Одмах, и но чекајуКи даље објашњење она изиђе и врати се са једним тањиром свињетине и Флашом вина што метну прода мо. Нисам жватао, него сам гутао, просто сам со давио колико сам брзо јео; сво оде а ја измођу залогаја не преговорих ни речи. Мајка-Ноел бошо очарана мојим апотитом. Кад јо сто био чист рокном јој обискујући јој со о врат да је загрлим: ах, мајко, ви сте ми повратили живот; Ноел ми је право казао да сте ви добри". Посло тога наставим јој причати да сам њенога сина видео, про осамнаест дана и казао сам јој новости о свима осуђеницима за које је она марила. Појединости, којо сам јој казивао, биле су тако истините и тако познате да она не могашо ни помислити да ја лажом. „Ви сте свакако чули за мене ? наставим ја. Ја сам много прспатио; име ми је Жермен, а зову ме Капетан; ви сте морали чути за моје имо ? — Да, да, мој пријатољу, рече ми она, мој син и његови другови говорили су ми о вашим несроћама; нека сте добро дошли, мој драги Капетане! Али, велики Боже, но можете тек остати такав какав сто сад. Види се да вас гадне животиње ждеру ; причекајте, донећу вам рубље да се пресвучете, и да се пристојно оденсте." Захвалим се мајци Ноел и кад ми се учини најзгодније обавсстим се гдо су

Виктор Дебоа и њсгов друг Монжепо. „Добоа и Добошар! Ах, драги мој, не говорито ми о њима, рече она. Онај лупеж Видок начинио им је грдне пакости. Одкад им је неки Ј осиф (Ј осиф Лонгвил, бивши полицијски службеник), с којим су се састали два пута у овој улици, рекао да не долазе у овај кварт, да их не би Видок ухватио, они су били принуђени да оду. — Шта, нису у Паризу ? повичом мало узбуђен. — Е, нису они далеко, одговори мајка — Ноел; не остављају они околину Париза. Ја их још виђам овдо онде и надам се да ће мс скоро посетити. Мислим да би се обрадовали да вас виде овде. — 0, ја вас уверавам, кажем јој, да они не би били задовољнији него ја, и кад би могли да им пишето сигуран сам да би ме одмах позвали к себи. —- Кад бих знала где су ишла бих сама да их зовем да вам учиним задовољство, али но знам њихово склоништо и најбоље је да будемо стрпљиви и да их чекамо. — Да ли вас познају Видок и она његова два пса, Левеск и Компер ? упита ме она. — Да, одговорим. Два пут су ме до сад хапсили. — Онда со чувајте, Видок се пресвлачи, он има свако одело које му троба да би ухватили несрећника као што сте ви. Разговарали смо тако око два сата, па ми г-ђа Ноел понуди да ми спреми да оперем ноге ; ја то примим. Кад сам со изуо она се ражали. „Како вас жалим, речо ми нокако матерински, колико стс морали трпети ! Али зашто нисто казали одмах? Зар не заслужујето да вас човок грди?® И тако прекоревајући ме она ми преглода ноге и пошто ми је провалила сваки плик она их убриса вуном па намаза неком помадом, за коју ме је уверавала да дејствујо врло сигурно. Имала је нешто античко у неговању које ми је она указивала само је недостајала поозија: нити сам ја био какав славан путник нити мајка — Ноел племенита странкиња. По свршеном лечењу она ми донесе чисто рубље, а како је мислила о свему набави и један бријач, препоруч УЈУ^и се да ми обрија браду. »Гледаћу после, рече ми она, да вам купим радничко одело, а ово је општи капут људи који су у оскудици; у осталом штамари? старо често вреди као и ново®. Пошто сам се тако удесио мајка Ноел мо одведе у једну собу за спавање; та је соба служила ц за радионицу за прављење лажних кључева; улаз је био заклоњен стварима окаченим о један чивилук. »Ето, речони, кревет у коме су ваши пријатељи спавали више од четири пута. Нема опаспости да ће вао полиција ту узнемирити; можете спавати мирно®. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињона су пам ова пптања: I Б. С. бив. полициски практикаит пита: Има ли ирава, да итрвостеиени Суд решењем одбије иовериоца од тражења интабулације на имање дужника, кад је уговорено тражење обезбеђења, ире и иосле рока, а рок још није ирошао ?" Стављајући ово питањо, питач је објаснио, како првостепени суд у А. одбија таква тражења и ако јо потврђеном облигацијом, као јавном исправом, дужник дао права повориоцу, да поверилац можо тражити интабулисање њоговог имања и пре и после рока. На ово питање одговарамо ово: Према § 326 грађанског закона хипотека (или интабулација) је ираво залоге на непокретном добру. Како је право залоге једно стварно право, то је и хипотека као једна врста тога права, стварно право. Прома томе за прибављање права хипотеке потребно је испунити све оне погодбе, које закон тражи за оствароње једног стварног права. Један од битпих услова за остварење тога права је и иристанак дужника на хииотеку , јер сваки дуг не претпоставља залогу (в. тач. VIII уредбо о интабулацији и § 306 грађ. закона). Уз сваку исправу о зајму, која иродставља главан уговор, може се у самој исправи (или и особено)уговорити иједно споредно право повериочево, а то је хипотекарно право његово на дужниковом нопокротном добру. На тај уговор о хипотеци нема никаква утицаја рок исплате саме обвезе, те со прома томе оиа може уговорити и нре и после тога рока. Хипотека није средство за обезбеђење, које грађански поступак продвиђа за тражбине у опасности, већ је хипотеци циљ обезбеђење ирвенствене наилате из неиосретног добра. Прсма томе ко хоће да постигне тај циљ, он га мора и уговорити. За такав уговор, као за сваки други уговор, потробна је пород осталога несумњива и јасно изражена воља отранака, односно у овом случају нарочито воља дужникова, кога терети такав уговор. Тај је захтов проппсан у тач. VIII напрод пом. уредбе, у којој се забрањујо интабулирање дужниковог добра, ако за то нома у исправи дужниковог „изречног дозвољења". Према овоме није на закону основано поступање пом. суда, што одбија интабулирање исправа о зајму, ако је у њима изрично и јасно стављена воља дужника, да доиуштају интабулирање свога имања и ире уговореног рока исилате зајма.. Али јо правилно поступање суда, ако со у таквим исправама налази само она уобичајена изјава, како дужник допушта повериоцу „ све врсте. обезбеђења и ире и иосле рока", а но наводи се изрично допуштање интабулацијо. Међутим, сматрамо за дужност помонути, да лостоји и једна одлука опште седнице Касац. Суда од 12. VIII. 904 Бр.