Policijski glasnik

СТРАНА 84.

П0Ј1ИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ЕРОЈ 11.

правителна« домаћа мора је н. пр. тучеље и у опште злостављање. ЗаЕгонодавац даје дакле право старешини, да употребљава ове мере против задругара и кућне чељади, но под условом, као што се је видело из претходног §-а, да нису Ј ,немилосрдне с( . 2. Кривац. — В. I 2. III. Истуаи из § 351 к. з. — У овом §-у предвиђена су два иступа: 1. Истуа из ст. 1: л Ко би , вели се овде, свог слугу или слушкињу тукао, да се казни у новцу од једног до десет талира, у колико не би дело у друго веКма казнимо дело ирелазило а) Радња се састоји дакле у тучењу слуге или служавке од стране њиховог госиодара. Није на тај начин довољно, да га је ошамарио или ударио који пут, већ треба да је то толико пута и тако чинио, да ое овај његов поступак појављује као тучење, што је једно Фактичко питање. 1 ) б) Но ако би тучењем била проузрокована каква телесна повреда, онда би се имало применити законске одредбе о повреди телесној, као строжије. Тако исто ако би га тукао на јавном месту тако, да се овај поступак појављује као јавна, дакле преступна увреда, имао би се применити § 213 к. з. Иступ из § 351 а1. 1 је дакле у односу супсидиаритета према овим кривичним долима (§ 351 ст. 1 : „у колико не би дело у друго већма казнимо дело прелазило 8 ). в) Кривац. — В. I 2. 2. Истуи из а1. 2. — „ Но и слуга и слушкиња, вели се овде, ако би, кад их газда накара или иначе, овоме очевидним уиорством иркосили, да се на тужбу газде, коју он и иисмено иоднети може, казне затвором до три дана о храни, коју &е им газда на рачун њихове илате давати"-. а) Радња се састоји дакло у иркошењу газди очевидним уиорством од стране слуге или слушкиње, кад их иокара „или иначе к . „Или иначе® се односи на случајеве, кад газда слугу ошамари или удари, јер, као што се видело из а1. 1, ударање и шамарање слугу и служавки је према нашем законодавцу недопуштено само онда, кад се то чини тако и толико, да се појављује као тучење. 2 ) Сем тога, као што умесно примећује Ценић, »кад би со хтело тако објаснити, као да то »иначе" означава неко мирно поступање газде. онда не би му следовало оно в очевидним упорством пркосили 1( , почем благом поступању нема места пркосу, већ строжијем®. 3 ) б) Кривац. — В. I 2. в) Овај се иступ ислеђује само по тужби господаревој. IV. Истуи из § 352 к. з. — »Ко туђег слугу или слушкињу, вели со у овом §, себи иримамљује или наговара, да од свог газде изађе, да се казни у новцу од једног до десет талира (( .

] ) Тако ЦепиК 850. 2 ) Уп. ЦениК 850, УрошевиК 361. 3 ) Стр. 850.

1. Радњ а се састоји дакле у примамљиван>?/ себи туђег слуге или служавке или ;/ наговарању истих да од свог газде изађу, другим речима у иодстрекавању истих од сгране неког а, да к њему у службу иређу и.ш да нааусте свог госаодара. а) Без значаја је, којим се средствима врши лодстрекавање. б) Није потребно, да је подстрекач успео. 2. Кривац. — Виност није потребна. 3. Казна. — Према правилима о односима слугу и њиховпх газда чл. 18: „ако ову кривицу (т. ј. из § 352 к. з.) учини посредник за набављање слуге и службе, поред казне осудићо се на губитак кауције у корист санитетског Фонда и забраниће му со радња посредничка". (НАСТАВИ'КЕ СЕ)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ЗАР МОРА И У ЗЛОЧИН?

(СВРШЕТАК)

На девет месеци иосле пада Марушиног, јодне хладне јесенске ноћи, кад је мрак био густ као тесто, а киша ромињала дуго, тужно и једнолико, на оближњем варошком месту који води преко Мораве, могла се видети једна тајанствена женска прилика. Она је била у црном оделу и сва забрађена црним шалом. Вила је сва црна, као и та ноћ. У наручју је носила некакав предмот, такође увијен у црн омотач. Ишла је брзо и обзирала се око себе. У мраку су се лепо чули њени брзи, ситни, норвозни кораци по дрвеном мосту. Заустави со на средини моста, и опет паживо погледа и на једну и на другу страну, ослушкивајући. Нигде никога! Доле је, у влажној ноћи, тужно хујала Морава. Бујица мутне, прљаве водо, надошла од јесонских киша, ломила се о огромне дрвене стубове моста и, брекћући, отварала брешу кроз нанесена дебла и грање под сводовима моста. Иод ударцима водене масе, стари дрвени мост сав се тресао тако да се чинило, да ће се сваки час срушити Тајанствена жонска особа наслони се над дрвену ограду и погледа у мутну бујицу, која је бесомучно јурила, брзо скиде црни огртач са предмета који је. носила, и у њоном наручју указа се дивно детенце, рођено тек пре 3—4 дана, лепо повијоно у бело порхетске пеленице, чија је белина јасно одударала од ноћне помрчине. Малиша је још спавао. Малена усташца била су полу-отворена. и из њих је излазио топли, детињски дах. Од кишо ветра и студени, мали се одмах пробуди и поче грчити лице и купити уснице, спремајући се, да удари у плач. Али пре него што је могао и гласка пустити од себе,

женека прилика га спажно издиже ооема рукама и преко оградо баци у речну бујицу. За тим се паслопи на ограду, и наднесо над реку. да види шта је било. Оно што је видела, било је тако ужасно, да се једва одржала на погама, а да не падне од узбуђења. За нанос од грања, који со био заплео и застао исирсд дрвепих стубова моста, мали се, у паду био закачио својим повојима, так \ да му је глава о раменима стојала у ваздуху, док му је труп био сав у води. Из водо се, паједанпут, зачу жалосан плач малога. Ирилика с моста, избезумљена од страха, издиже се на прстима, дохвати се за ограду, и таман хтеде да скочи и сама у вртлог, кад се, пајоданцут, деси оно што је пре тога жељно очекивала: нов прилив водсне масо снажпо дохватп грање, истрже га, ионесе, п отгсну у речиу дубину. У исто преме. и плач малога изгуби се, дубоко у воденој маси. Прилика с места паглим корацима пођо у варош, и наскоро ишчезну. У помрчини је још тужно хучала река, и та хука час је долазила као вапај невино-одбаченог детенцета за мајчиним недрима, а час као срдит глас Правде и Закона који се буне против злочина....

Једног дана случајно сам се десио у згради нрвостепеног суда нашо вароши. Са мном су били један проФесор и један адвокат. Седели смо с млађим судским чиновницима, у пријатељском разговору. Прозори од собе у којој смо били гледали су у судско двориште. — »Унутра!), — зачу се из дворишта глас судског апсанџије, једног дсжмекастог и намрштеног бркајлије, с повећом жилом у руци. Поглодасмо наноље. Гомила судских лритвореника, пошто је провела одређено време одмора на ваздуху, у дворишту, поче се опет увлачити у оне подземно мемљиво јазбине, што се зову и „судске апсане". Сваки би најпро покупио с плота покривач и рубље, које је био изнео на ваздух да се лровену, па би, оборене главе, улазио апатично унутра. Кад и последњи притвореник с пребаченом дроњавом чергом преко рамена, уђо у подрум, апсанџија затвори и закључа тешка гвоздена врата, па онда, брзим корацима. ириђе другом удобнијем апсанском одељењу, које није било у зомљи, већ на истом нивоу на коме и саме судско канцеларије. — »Хајд напоље!,, — зачу се опет апсанџија, пошто је отворио неколико соба. Три жеее и једна баба, све сељанке, у овешталим изгужваним сољачким сукњама, извукоше се полако напоље, носећи у једној руци покриваче, да их изнесу на сунце, а у другој плетиво. Једна је представљала: злонамерну паљевину к , друга „детоубиство«, а остале две: „оиасну крађу". Одмах за њима, из једно засебне, п најбоље собе изађе једна лепо обучена девојка.