Policijski glasnik

СТРАНА 196.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 25.

стојном положају, рече јој тоном озбиљним: — Слушајте ме, госпођо, и не губимо време јер је сваки минут скуп. Г1ре свега сетите се: ми смо се састали свега четири пута у шест година На четвртом састанку, у салону ове куће, како сам вам ја говорио — како да се изразим? како сам вам говорио са велпком емонцијом, ви сте ми учинили да осетим да моје визите вами негодују. Од то доба ја вас нисам видео више. И ипак, у пркос свему, ваше иоверење према мени беше толико, да сте сачурали моју карту коју сам оставио у књизи, и да се после шест година мене, и никог другор не сетисте. Тога поверења ја вам захтевамјош. Треба да ме слушате смело. Као што сам дошао к вами поред овију опасности, ја ћу вас спасти, па макар каква била ситуација. Велмонова мирноћа, и његово пријатељоко понашање, умири мало по мало младу жену. V Још слаба, она је осетила поново у лицу овога човека импресију сигурности. — Не бојте се, настави он. ГраФица станује на крају шуме В. И претпостављајући да ваш муж нађе један аутомобил, ипак је немогуће да се врати пре три часа. Ја вам се заклињем да ћемо кроз три часа отпутовати, и да ћу вас одвести вашем сину. Али ја нећу отићи пре него што све дознам. — ГТТ та треба да чиним? рече она. — Одговарајте ми и то веома отворено. Ми имамо још двадесет минута. Тоје доста. Још није доцкан. — Питајте ме? — Верујете ли ви даје гроФ имао неки — — план злочиначки ? — Не. — Реч је о вашем сину. — Да. — Он ва,м га је отео, није ли тако, јер хоће да се раздвоји и ожени једном другом женом, једном од ваших старих нрнјатељица, које сте ви изагнали из ваше куће. 0, ја вас преклињем, одговорте ми без устезања. То су ствари које су познате јавности, и ваша устезања, и ваши скрупули, треба да ирестану, јер је у питању ваш син. Дакле, ваш муж хоће да се жени. — Да. — Та жена нема новаца. 0 његове стране, ваш муж, који је посрнуо,

нема никакви други извор, сем помоћи од своје мајке гроФице Дорињи, и дохотке од имања које наслеђује ваш син од два ујака. Злу намеру има ваш муж и мисли да ће се најлакше извести, ако њему дете буде поверено. Једино му је срество: развод. Ја се не варам.? — Не — А то што га зауставља то је ваше одбијање —• Да, а и због тога гпто би се моја свекрва из својих религиозних осећаја противила разводу. ГраФица Дорињи попустила би само у случају .. —- У ком случају ? — Ако докаже да је мој положај недостојан. Велмон слеже раменима. — Дакле, он не може ништа ни вама ни сину. Са законског гледишта као и са гледишта његових сопствених интереса, он избегава најнечаснији призор, оспорити врлину жене. А ипак ступа, у борбу. — Шта сте хтели рећи? — Хтео сам рећи, да значи да он има у рукама неко оружје. — Какво оружје ? — Не знам Али оно постоји... и без њега он не би ни покушао да узме вашег сина. Ивона је очајавала. — Тојестрашно. Штадарадим, како да се помогнем — Потражите, ... Сетите се..: Видите у овом писаћем столу, који је развалио, можда је нашао какво писмо против вас. — Ништа... % — А у речима при претњи, има ли нешто, из чега би извели да постоји?.. — Ништа. — Ипак,.. ипак.. понови Велмон, има нека ствар. И он насгави.: — Има ли гроФ интимног пријатеља коме се поверава? — Не. — Нико није долазио јуче да вас обиђе. — Нико. — Били сте сами кад вас је везао и затворио? — У том тренутку, да. — А после? — После, његов слуга га је зауставио пред вратима и чула сам како говоре о златарском раденику, — Само то. — И о ствари којаће се десити

данас, у подне, пошто гроФица Дорињи не може доћи раније. Велмон је размишљао. — Зар тај дијалог не даје помисао, која би осветлила план вашег мужа. ? —- Ја не видим. — Где је ваш накит. ? — Муж га је продао. — Није вам ништа остало? —. Није. — Па ни прстен. — Ништа, рече она, пружајући руке, сем овај прстен. — Да ли је то венчани прсген? — Да .. мој прстен.... Она се заустави, збуњена. Велмон виде да је поцрвенила и чу где шапуће: — То је немогуће. Али не...не, .. он незна. Велмон је одмах упита, и Ивона ућута, непокретна бледа лица. На крају, проговори полако. — То није мој вечани прстен. Једнога дана, пре много времена, око камина моје спаваће собе, изгубила сам венчани прстен и на супрот моме марљивом тражењу, нисам га могла наћи. Никоме нисам ништа говорила, поручила самдруги, и ево га на мојој руци. — Прави прстен носи датум вашег венчања? — Да .. '2"3. октобра? — Овај нема датума.? — Нема. Приметио је на њој устезање и узнемирење које је хтела да прикрије. — Молим вас, узвикну, не крите ништа. Видите пут који смо прешли за ово неколико минута, са колико логике и хладнокрвности. Продужите, ја вас молим. — Да ли сте сигурни да је то потребно. Сигуран сам да и најмањи детаљ има важности и да смо већ скоро постигли циљ Али треба и журити. Тренутак је и сувише озбиљан. — Немам шта да кријем, рече она и подиже главу. То је доба најбедније и најопасније у моме ншвоту. Била сам остављена сама себи, у свету, опкољена хвалом и ласкањам, као и све жене напуштене од својих мужева. Тада сам се сетила... Пре мога брака, један ме је човек волео, и та је наша веза постала немогућа; он је и умро. Ја сам урезала на прстену име тога човека и носила као успомену. Ту