Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

360 жив. ЖИВАНОВИЋ

На завршетку те своје Резолуције, Сенат, као и Скупштина, изјављује и влади признање и одобрење за „све њене одлукеи поступке“ и одлучује: „да ова влада води и даље послове земаљске, до избора и доласка новог Краља“.

Ова резолуција Сената Краљевине Србије, тако је јасна и прецизна, да не потребује коментара. Сенат „прихвата“ и „са одушевљењем“ поздравља „ново стање“. Сенат, прокламује „потпуну заједницу осећања“ народа и војске. Сенат одаје „пуно признање војсци и њеном држању“, и „Сенат одобрава“ „рад и поступак“ војске, сматрајући га „као израз тешких и критичлих тренутака“.

„Војска“, о којој се овде говори — то су завереници; а „логађај од 29. маја“ и „рад и поступак“ војске „у овој прилици“ — то је лишење живота Краља Александра. Генералисање, које се огледа у речи „војска“, диктирано је приликама и критичним тренутцима, у којима се и само Народно Предсгавништво налазило, говорећи о делу, које у кривичном закону има свој одређез назив; али, које се у оваквим приликама назива — Револуцијом. А у револуцији је легално оно, што је револуција својим успехом постигла и створила, као свршен чин. -

Резолуција Сената, истоветна у основи са сличном резолуцијом Нар. Скупштине, јесте дакле свечана санкција Нар. Представништва чина од 29. маја 1903. године! Боље и јаче она и не би могла бити изражена, но како је и учињено. Дело завере покривено је свечаном изјавом Нар. Представништва, Оно је пред садашњошћу оправдавало и свршен чин и његове учиниоце.

Друго што завереници нису ни могли желети; јер то су у истини били људи, који за себе нису ништа хтели. На против, јасно Б је за свакога, да су сви они своје главе и своје животе заложили | за опште добро, како су га они сами замишљали. Није ли, пред | сам полазак у двор у 2. сата по поноћи Анта Антић заклео своје храбре другове: да, ако не успу у свом делу, да један другога никада неће издати; а ако успу, да неће за себе тражити никакве наградер! А Драг. Димитријевић и чак доцније, није хтео деци своје у сестре донети из двора ни зрно бонбона, да се — како је писцу : говорио —: не рекне, да су своје дело извршили, како би се по | двору разметали! А свак, ко се пренесе у моменте, када су ове изјаве чињене, и узме у озбиљну оцену велачину догађаја од 29. · | маја, наћи ће и поступање Народ. Представништва као опортуно; не, · | но као веома нужно и потребно. Нар, Представништо дало је делу : завршни акт. |

А што се понашање Нар. Представништва из критичних дана | крајем маја и почетком јуна 1903. тако страховито разликује од понашања Велике Народ. Скупштине, у исте скоро дане и месеце ; 1868. године — узрок томе не треба тражити у људима и једног ; и другог доба, већ у разлици, која се огледа у личности једног Кнеза Михаила и једнога Краља Александра. Док је сав савремен свет 1868. жалио једнога изразитог у свему владаоца, исто је тако сав савремен свет 1903. изражавао своју сагласност са делом и са. људима, који су 29. маја исто дело и извршили.

а нлЕ