Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

364 жив. ЖИВАНОВИЋ

странака у Србији, а с тим и напуштање традиција из прошлости и своје рођене Странке. Рибарац је хтео — када се стварала велика „Демократска Странка — да остане на засебном положају; а лаби то било са више дејства — он је се понова вратио старом Либералном имену. Али је повукао за собом само мали део, и то своје околине, у Пожаревачком округу. Са каквим је пак дејством била и та његова последња упорност свакој другој струји, свелочи најбоље овај, по себи врло жалостан факт: што је Рибарац, на изборима, који су следовала први по доношењу Устава од 1921. једва изабран сам у свом рођеном највећем округу, као „представник Лабералне Странке“, и то са малим остатком од укупних гласова. Лаберали у целој земљи гласали су као Демократе, којима је сад био на челу д-р В. С. Вељковић, као највиднија спона старог са новим. Рибарац је био усамљени представник себе сама у Нар. Скупштини; а болест га је, на жалост, спречила и да у њој бар сарађује. Сматрамо за дужност да напоменемо, да је се Рибарац по свршетку рата, бавио штудирањем „Солунског процеса“ по познатој штампаној књизи. Али га је изненадна смрт одличног сина Воје одбацила и од овог задатка достојног увек за једног правника и политичког човека. Да ли ће се кад год који наћи за тор! По његовој смрти (1923.) последњи остаци Лаберала у окр. пожаревачком на збору од !. септембра 1924. за то сазваном, донели су одлуку: да прилазе сви новој, младој и бројно јакој Демократској Странци.

Писац овога дела, чија младост и дуге године његове политичке сарадње, а уз Јов. Ристића, припадају Либералној Странци, и ако жали за њеном таквом судбом — као заслужне за Србију, — сматра, да је стапање њених делова у нову целину, била једна политичка дужност.

— Но овај стицај не разрешава пред историјом од одговорности,

све оне, који су у току времена, својим држањем много допринели да једна заслужна Странка и пре времена, онемоћи, и тиме пре но што би требало, престане постојати као самостални политички чинилац. На листовима овога дела могу се пратити трагови 0855, по себи жалосне, а по последицама разорне акције, кроз дуг низ година, све до ликвидације све три дотадашње Странке: старе Либералне, нешто млађе Напредне и Самосталне, као најмлађе.

Дуго се још са противне стране наглашавала хетерогеност нове Демократске Странке, на супрот хомогеној старој Радикалној Странци, која се и даље сматрала сгожером свеколике политике и у новој уједињеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Али и ако је и стара, добро позната искључност Радикалне Странке била и у новим приликама и осетна и видна, није ни она могла не водити рачуна о новој важној политичкој чињеници, оличеној у Демократској Странци. Резултат тога, и пре доношења Устава од 1921, и нешто после његова ступања у живот, биле су пролаз:е коалиције Радикала и Демократа, којима су периодично следовале тако зване хомогене радикалне владе већином, под председништвом старога вођа свога: Николе Пашића и све до 97. јула 1924.