Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

– | 1 З УТИТ АЛАТИ ПИ титан ит А асини

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА 365:

Горњега дана, када је постала влада Љуб. М. Давиловића изгледало је, да је тежиште политике прешло на Демократску Страчзку удруж-ну са још три пол. групе, у тако звани, „Блок“. Ала је већ 5. новембар 1924. јасно показао, да је то све било политичка илузија. Власт је понова и без ограничења прешла на Радикалну Странку, која има да изведе изборе, од чијих ће резултата много што шта зависити у држави. Но то је ван домашаја нашега дела, јер је ствар будућности, у коју ово дело не закорачава.

Када се говори о Демократима и Радикалима после ослобођења и уједињења, ваља у тим групама подразумети сем Срба у ужем смислу и нове елементе ујсдињенога народа и из покрајина ван Србије, који су пришли овам двема Странкама. Али, сем тога, има, а у пределима ван Србије, и Странака, које су се у главном груписале на верској основи, као што су словеначки клерикали и остаци исламскога доба, муслимани босанско-херцеговачки и муслимани из старосрпских крајева. Као трећа група, која нарочито стоји за се, јесу хрватски „републиканци“. Док су муслимани разних предела и порекла, ради, да се национално сматргју као неопредељиви, оптирајући, — у верском погледу од вајкада пометеној и разједињеној негда патаренској Босни и Херцеговини — за овај или онај племенски део целине, увек према потреби момента и ако су они и по прошлости, и по језику којим говоре, најчистији Срби,' дотле муслимани јужних крајева, кад им се даде прилика, оперишу са чисто политичким · рачунима, и избегавајући да се национално определе. Изузимајући, међутим, праве Османлије, потомке оних Турака, који су у ХМ. стољћу прешли из Мале Азије на Балкан, све остало, што чини главни муслимански кадар и'у нашој Ст. Србији, јесу поарнаућени и истурчени Срби, са српским породичним именима, у селима српских имена, која се спомињу и у повељама старих Владара Српских. Чак има и темо у Ст. Србији, као иу

_ Босни и Херцеговини разгранатих породица, чији су делови у обе

вере: православној или „српској“ једни, у муслиманској или „турској“ други. Но надати је се, да ће време све ове разлихе, и ако не сасвим уништити, ипак нивелисати и за сала још оделите делове стога нашег народа, све више један другом приближити. „

Само Хрвати, доследно хоће да важе, као неки и и себе, нешто са свим друго од Срба, са којима су се у ове крајеве скоро једновремено доселили, са којима говоре, а нарочито пишу истим језиком, Али и у овом делу народа, биће да је за његова и чисто политичка расположења и националну засебитост, меродаван исти мотив, као и код муслимана: вера. Хиљадугодишњи садруж-

Г У време око абдикације Краља Милана и за Намесништва, беше при џамији у Београду, хоџа Фалаџић, човек старији врло прилагодан, те се брзо саживес са Београђанима и са властима. МИ први Намесник Јов. Ристић призивао га је на разговоре, с тога, вели он писцу: да с њиме разговарам. „Е, јес му онај говор права музи:а!“ рећи ће Ристић. То беше говор Ерцеговине, који је и Вуку био

образац најлепшега језика српскога, И тај свет хоће неко данас да учини национално ановимним па чак и да га похрвати,