Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА 385

густа 1916.) баку у Француској; а до доласка на Крф, малолетном ђаку добровољцу, при Ужичкој војсци, доцније названој Зајечарској под командом пок. Генерала Илије Гојковића, који је дао чин поднаредника добровољцу — чији је старији брат АлександарСања Ж. Живановић свршени техничар, опет као добровољац, по- _ гинуо у српско турском рату 1912. првог његовог дана, 5. октобра, у боју на вису Лисица, на старој граници, а на путу Лесковац Лебани — Медвеђа — Лисица -– Приштина и Ново Брдо, чији се древни славни горњи град цео види са Лисице....

После увода, ујак сестрићу објашњава зашто му није одавно писао. „Од данас до сутра, вели, ево прође већ неколико месеца, а ја ти се друкчије не јавих, до депешама.“

И, ево, сад је пред читаоцима једно његово писмо, писано после толико времена. Дан, у који је ово писмо писано (29. УШ. 1916) изгледа да је посвећен само овоме писму и сестрићу. То ће се из писма тек видети.

Писмо пуковника Димитријевића, после овог увода, улази у главну своју садржину, тако карактеристичну и за писца његова, и за време у коме писмо постаје, као и за онога, коме је намењено. То бе се из следећих навода најбоље видети.

„Знам, вели ујак своме сестрићу: да ти је потребна и по која реч од моје стране. Разумем те, да имаш доста бола и туге да сносиш, али се надам, да ћеш имати, и ако млад и нејак, доста и снаге и јаке воље, да све то поднесеш. То је и нама свима сад потребно. Ником није лако, али се тек на муци познају јунаци. Уосталом, трпећи у туђини, и ако пријатељској, знај, да је Тати и Мами и свима нашима, много лакше кад знају, да време које проводимо раздвојено, њин Милан корисно може да употреби, за своју и њихову будућност.

„Да, драги Милане, тебе чека тешка дужност, да једног дана примиш целу кућу на себе, да се сам стараш о сестрама, и о нашем слатком анђелчету, нашој милој Неници:.

„То нек ти је увек на уму, и то нек ти буде звезда водиља на правом путу, којим треба да гредиш. А тај прави пут је, драги Милане, пут рада и врлине. Треба да заволиш рад и да у врлини плотражиш једине насладе. Пролази поред греха и покварености и не осврћи се на њих. Гледај право и уздигнуте главе само право пред собом, па ћеш у овим тешким приликама наћи себи утехе и храбрости, да их преживиш, и да кроз њих прођеш чист, као што си и до сада био.

„Ради, моје Лафче, и у раду тражи одмора од душевни патњи. Ни једног тренутка немој мислити, да је твоја дужност да будеш сарадник садашњих догађаја. Ти си доста помогао, док је томе било време. Твој рад и твоја сарадња биће потребна. доцније.

! Јелена, ћерчица у битци на Куманову палога ком. УП. пука Александра Глишића и Станиславе, сестре Миланове, рођена 5. септ. 1912 пред сам- улазак у рат, куда јој је отац за свагда отишао.

Пол, Ист, Србије ТУ 25