Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ти

386 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Ваше, твоје и твојих вршњака, доба и ваше време је тек у новој земљи, ако Бог хоће, у уједињеној држави целога југословенског народа. За то време ви треба да сте спремчи, и за то време треба сад да радите. Учи француски, учи се животу, радном животу. Разви у себи љубав сазнања и очврсни своју вољу, да осганеш онакав, каквог те је желела видети твоја Мама и Тата, в каквог

желим да те имам и ја. Знај, само тако можеш и Тати и Мами.

учинити највише задовољства, кад те једном буду могли загрлити, и кад се једном будемо сви видели у нашем тихом дому у Београду.

„Жртве које је наша кућа дала, нашега милог Сању и Лаку“ и сувише су велике, и твој дом је за велику нашу Отаџбину дао најдрагоценије, што смо имали. Ти мирне савести можеш уби у велику нашу земљу, да је од наше куће дато све што се могло, за њено стварање. Једино, што на теби остаје, то је, да се спремиш радом, да будеш користан радник у тој новој нашој заједнач«ој великој Отаџбини.

„Писмо ово пишем ти баш кад се небо пролама од наших топова в кад на непријатеља сипа град наших граната. Пишем ти у моменту, кад наши дивни војници отварају својим грудима врата на нашој граници, полазећи са чврстом вољом и одлуком, да у Србију уђемо.

„Бугари су покушали, да нас понова омету и спрече. Удлрили су на нас са силним снагама. Али су били мушки дочекани. Са „фравцузима“2 су наше тобџаје косиле погане Бугаре као коров, а бомбе и бајозети наших пешака, показали су почоза Бугарима, да Србин живи и да је збиља јунак. Од живих заробљених Бугара чуо сам, колико смо им стра и јада задали, а тек Це имати да виде, до ког смо степена готови, да све жртвујемо за поновну слободу наше земље.

„Наши су војници дивни. Јунаци, прави јунаца!. Рањеници, као челик. Сваки весео и мирно прича чуда од храбрости наших официра и војника.

„По исказу заробљеника, по силним бугарским лешевима, пред нашим положајима, по докуменгима — листама њихових губигака нађених код погинулих бугар. официра, — Бугари су имали 15 –20 хиљада мртвих и рањених. Због тога су и стали пред нама, и сад је ред на нас, да ми пођемо и поћићемо напред, а Бог је с нама! У успех не сумњам.

„Ти већ знаш, да су Румуни ушли у рат и већ се са Русима заједно бију с Бугарима у Добруџи.

„Све ово дај: нам право на наде, да ћемо скоро бити у Србији и да ћемо скора видети наше слободне.

1 Тако се у породици и међу друговима називао Александар Глишз=ћ, који је једновремено, као и Сања, а за тим и Драгутин, отишао у рат, сви испод крова куће Жив. Живановића, не вративши се ни један у свој „тихи дом“, како се вели

у овом писму. 2 Тако су војници називали нове топове, којима је српска војска понова наоружана. '