Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

126 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

МШ.

Заузеће градова у Србији (1867). — Градови на обалама Саве и Дунава, а нарочито Београдски Град, и по величини и по месту, стојећи свој Србијитако рећи за вратом, од вајкада су за душу српског народа били извор страха и опасности. Али за то се имало и велика разлога. Нараштаји српски из УП и УШ века, гледаху око Београда крваве и страшне бојеве турске и аустријске војске, и њихово наизменично господарство над њиме и српском, ближом и даљом земљом. Из београдског града разишле су се четири дајије, са оружаним пратњама, да поубијају по Шумадији све главније људе, који би се народу могли ставити на чело, и побунити га. Дејство је било обратно и тај је дајијски поступак изазвао први устанак 1804. године. Устанци српски, први и други, имађаху у свима градовима, а у београдском у првом реду, огромне сметње, и вазда беху с леђа угрожени у својем наступању ка западу, југу и истоку у борби с Турцима. Карађорђе је успео да постепено освоји све градове, и сам Београд (1806). Кад је „Вожд“ 1813. из необјашњивих узрока, оставио Србију, Турци су у првом налету хтели да заузму градове и заузеше их, наместивши се понова у њима. Сад тек они посташе грозне тамнице српскога робља и српских народних првака, који су или везани довођени или домамљивани у град, одакле многи нису више изишли, а многи су живи на коље натакнути, испуштали на мукама душу своју (1814). И вођ другога Устанка, Милош Обреновић, морао је сву своју умешност употребити, да се ишчупа из града, где беше бајаги позван, али у ствари интерниран и строго мотрен. Није он забадава тада казао: да његова глава што му је на раменима и није његова, пошто је он своју, вели, давно метуо у торбу, одговарајући тим речма једном Турчину, који, указујући Милошу на донешену главу Станоја Главаша, питаше га: Да ли зна чија је оно главаг додајући, да је сад и на његову, Милошеву, ред.

Другом устанку прва је опасност дошла опет из београдског града. Одатле је пошао Ћаја-паша са знатном силом, уз пут разбио рудничке Србе на Липару (у окр. београдском), прешао у руднички округ, заробио свадбу Мирићеву у Калањевцима, узео таоце у Живковцима,! стигао на Рудник и довде све надајући се миру. Но ви-

1 После договора у Рудовцима у беогр. нахији, које је место ван рудничке нахије, и одредно по поруци од осталих првака народних, ђед писца ових редова Живан Стојановић из Живковаца (срез качерски) Качерци пресретну Ћаја-пашу на брду Липару код Трбушнице, и морадну уступити далеко јачој сили. Дошав са Липара у Живковце, Живан као и други учесници, остану код кућа. Кад је Ћаја-паша пао у Живковце на преноћђиште, почне севетовати „рају“ да се не диже на цара. Но по савету неких Срба из београдске нахије, који су уз војску ишли, да и они мире народ, Ћаја-паша за гаранцију узме у Живковцима таоце, и то главом Живана Стојановића, кнеза и угледна човека у том крају. Тако га одведе и наљућен оним што је било на Руднику, попали Мајдан, и одлучи да Живана у Чачку, кад стигну тамо, посече са слугом заједно. Живан дочује то, и како је био већ мрак кад су у Чачак стигли, у сјахивању и размештању Турака — улучи прилику и побегне, дође кући, а одатле одмах Господару Милошу на Љубић, где су билим сви остали. Од тадаје биоу