Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 127

дећи мртве Турке побијене при заузећу Рудника под Арсенијем Ломом, узвикне: „Овде нема мира!“, сиђе у Мајдан, попали и пороби село, упали цркву и као отворен противник сиђе у Чачак — даи сам сконча под Лубићем, одакле се зачиње целокупан успех другог устанка и његов, колико срећан толико и брз исход.

Решивши брзо и повољно извесна политичка питања, која су у себи носила зачедак Српске нове државе, Кнез Милош немајући потребе за даље ратовање, није ни могао приступати освојењу градова. Они су тако остали стално у турским рукама још читаво пола столећа. Баш стварање једне аутономна области дуж Саве и Дунава, са засебним својим народним поглаваром, наравно је могло само, од тад, утврдити Турке у уверењу да градове не само треба да одрже, већ да их у што потпуније одбранбено стање поставе. Сем тога, што тврђава, као турска са полумесецом, који се вије над бедемима начичканим великим топовима, иза којих стајаху турске легије, свагда расположене на свако зло српско — београдски град нарочито беше и за ослобођени нараштај Србије и даље овоплаћење петвековнога ропства. — Турци су одатле свакад могли извршити притисак на сваки покрет у Србији; а могући Београд и остала утарђена места снабдевати Савом и Дунавом свима потребама, били су и у том погледу независни од евентуалних догађаја у Србији. Једном речи: Градови су имали сад за Турску великога и војничког и политичког значења.

Пуно по столећа, од 1815. до 1867. и вршили су царски заповедници градова, нарочито београдског, свој опасни утицај. Из града је дошао први захтев да падне глава „Вождова“ (1817); а у град су се склањали сви незадовољници и бунтовници, за време бурних унутрашњих покрета (1839—1842.) као што је, и обратно, по неки у граду омркао а не освануо, да после буде, с главом или без ње, мртав избачен ван града. Ту је у граду испредана или прихватана свака интрига противу реда и сигурности у младој Кнежевини; ту су одседали царски комесари, које је порта које кад одашиљала у Србију, да на тај видљив и осетан начин да познати и осетити своју суверену превласт. Одатле су, најзад, куражени на сваки отпор и они Турци, који су ма и противно хатишерфима, све до 1862. живели помешано са Србима, пркосили сваком праву српском — док, најпосле, те 1862., године бомбардовањем Београда, престонице Српске, турска бевобзирност не достиже свој врхунац, и тиме уједно сами Турци ставише питање о упуштању градова на дневни ред. Две године после тога, 1864., видели смо већ да и Народна Скупштина порушење градова сматра као услов вечито угроженога мира и спокојства у земљи.

Али требаше од бомбардовања још пуних пет година, па да питање буде решено у корист Србије; требаше знатнога стицаја прилика, који се као оно тешки и мрачни облаци спустише над

свима бојевима: на Дубљу и др. а по ослобођењу, и на Скупштинама. Међу посланицима знамените Скупштине 1827. године, налази се и његово име (Види: „Две адресе Народних Скупштина“, од Ст. Новаковића, академика). Живан је умро у своме селу 1831. године,