Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

128 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Турском, па да се тек крајем 1866. Порти положи формалан захтев за уступање градова, и, овога пута с успехом.

Ми не мислимо овде описивати дугу и мучну процедуру и мисаону дипломатску акцију, која је уродила тим давно жељеним плодом. Један од главних сарадника на томе, Јован Ристић, и лепо је и опширно то изнео у својој књизи П. „Спољашних одношаја Србије“. Он је ту успехом крунисану акцију и могао најбоље описати, пошто је, као српски представник у Цариграду, и сам био на месту где су се сви конци укрштали.

Али је ствар и сувише важна, и тиче се једног од највегих успеха Кнеза Михаила, да би осетила осетна празнина, ако не бисмо а за шири круг читалаца (коме дела, која о том говоре нису приступачна) бар у главним моментима, хронолошки изнели како је ствар текла.

По себи се разуме, да се питања од оволиког замашаја не износе кад се хоће, но кад се може. То је нарочито важило, за вазалну Србију, ма и Михаилову, на спрам суседне Отоманске царевине, која једва на десет година после Кримскога рата (1856) беше силна и охола, са мудрим државницима на челу. Према оваквом стању ствари ваљало је бирати моменат, кад ће се српски захтеви о градовима моћи и смети положити.

Бомбардовање Београда 1862. био је такав један моменат, али прилике су онда биле такве, у општој политици Европе, да је оскудевао сваки изглед на успех тога корака. Али за то су ствари за онда ипак регулисане и с чашћу и с коришћу за Србију: градови Соко и Ужице бише порушени, Турци се из места ван градова, па и из Београда, морадоше иселити, и њихова имање припадоше Србији. Али главна ствар оста не решена: главни градови дуж Саве и Дунава осташе и даље у Турским рукама.

Тек 1866. фебруара 15., пише министар спољних послова, Ил. Гарашанин, заступнику Србије у Цариграду Јов. Ристићу, а поводом једнога „приватног разговора“ са царско-турским дипл. агентом Шишкином, у ком се додирује питање о градовима, и министар заступнику „у поверењу саопштава овај разговор“ „највише за то, да би сте ви, вели Гарашанин, мотрили, хоће ли се што слично и вама тамо говорити“. Па онда наставља: „Ну, макар да се из наведених узрока нисам сложио са мњенијем г. Шишкана (да Кнез Михаило иде у Цариград Султану на поклоњење), то нас ипак неће уздржати, да својски порадимо о томе, не били се могли створити изгледи за порушење бар остала три града, осим београдског, па ако се нађе за то могућности, лако може бити, да би се Господар склонио поћи у Цариград“.

Разлажући своје мишљење о путу Кнежеву у Цариград, Јов. Ристић у свом писму од 2. марта 1866. између осталог каже своме министру: „Мени се чини, да пут Кнежев у Цариград не треба да се предузме, баш да би нам сеи обећали мањи градови (што такођер није вероватно), јер као што ови без Београда ништа не вреде, ми бисмо поднели велику жртву за тако ништавну цену... Решивши питање о мањим градовима, а оставивши Београд, ми