Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

8 ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА СРБИЈЕ

живио и развијао се под тешким притиском туђе власти, све до уједињења 1912 и 1918 године.

је ли онда чудо, да су, по ослобођењу Србије и за владе кнеза Милоша, први управљачи и представници власти у нахијама (окрузима) и кнежинама (срезовима), као и у самим доцнијим судовима, били неписмени људи2г! Њих је Господар Милош одабирао и постављао у прво време из редова бораца за ослобођење и људи, које је он ценио као способне и заслужне. И они, као и представници прве придошле интелигенције, постављани су и отпуштани по сувереној вољи Господаровој, као што су многи од њих и кажњавани, често без обзира на „ранг“ који су заузимали.

То је, у знатном делу и допринело, те су се у току година многи од писмених и неписмених старешина, и од домородаца и дошљака, мало по мало нашли у кнезу противничком логору. Тако су ови удружени елементи извршили и саме промене на престолу 1839. и 1842. Вучић домородац и Митрополит Петар дошљак, као најистакнутији представници ове две врсте савремених политичких људи, стајаху раме уз раме и при збацивању Милоша и при прогонству Михаила и довођењу на престо сина Карађорђева Александра, који је до тога избора био (од 15. априла 1841.) аћутант кнеза Михаила; а пре тога (од 21. септ. 1840) члан окружног београдског суда („Поменик“ стр. 229).

Тако је, после одласка Обреновића, настала у Србији владавина, чији су носиоци познати под именом „Уставобранитеља“; а којој су владавини, у познијим историјским списима, дали и име „Олигархије,“ то јест: владавина неколицине.

Но доба „уставобранитељске“ акције почиње још од 1838., од доношења „турског устава“, који је створио неприкосновени Држ. „Совјет“, у коме су нашли места сви противници Милошеви, а ускоро носиоци уставобранитељског режима. И због одбране овог наметутог устава, они су себи и дали то име. Има се овде додати, да је овоме великом обрту у унутрашњој политици Србије, битно допринео и сам кнез Милош. Сем личних супротности, које су настале између њега и савремених првака, и које су можда и привидно изглађене узајамним помирењем, којеје утврђивано и заклетвама, чиме је завршена тако звана „Милетина Буна“ — кнез Милош изда и први устав за Србију, названи „Сретењски“, по Скупштини 2. фебруара 1835. Устав је био довољно простран и давао је основне гарантије, са великим делокругом Држ. Савета. Али кнез Милош, увек доследан да влада лично, ускоро на делу поништи овај споразумни устав и то коначно определи његове противнике, прво да прибегну Порти под скут, а за тим по увођењу „Турског Устава“ у живот, да приступе и збачењу кнеза Милоша, а ускоро и његова сина и да заснују „Уставобранитељску“ владавину.

Та је владавина, после разних перипетија, дотрајала до краја 1858. године, када је, заједно са кнезом, пала, пошто су се за то време њени редови проредили били и она сеу међусобној борби, знатно истрошила. Но главни стубови те владавине, Вучић и Гарашанин, дочекали су и њен слом,