Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ У СРБИЈИ | 23

тежњом, да се на престо српски врате Обреновићи. Позната „Катанска буна“ у 1844. показала је колико је било живо сећање у народу на Обреновиће. Али је и њу безобзирни Вучић крваво угушио. Друга пак странка, сада на влади, трошећи све своје силе око одржања новог стања и нове династије, сузбијала је ону прву, бројно јачу, али лишену свију позиција. Борба та трајала је пуних шетнаест година. И из те борбе остала су овековечена она крвава недела, која руже нашу новију историју — док познате 1858 год, на Свето-Андрејској Скупштини, није и та борба за онда решена васпостављањем Обреновића и њихове династије, дана 11 децембра 1858. годиине.

Свето-Андрејска Народна Скупштина јесте феноменална појава у нашој новијој историји. Она је знаменита, без сумње, по догађају који је нераздвојан од ње; али је она јединствена по начину како је извршила свој главни акт од 11. децембра. Тај је акт један преврат, у ком је пао не само један режим, но и једна династија. Док су ранији преврати дело крвавих и братоубилачких буна и покоља, дотле децембарски преврат из 1858 дело је личне куражи и ванредне окретности самих извршиоца његових. На неколико стотина корака од војске и касарне, под устима турских топова са тврђаве, и на домашају домаћих и страних интрига; у сред најмногољудније вароши у земљи, у престоници, у којој живе помешани и Срби и Турци, и у којој је страна, бупитани непријатељска, имала све: и војску, и полицију, и све власти, СветоАндрејска Скупштина, тако рећи по свима парламентарним прописима, и преко народне депутације тражи абдикацију.

Шта је могло бити друго у ових неколико стотина људи, што их је овако неустрашимо водило к циљу, ако не величина и чврстоћа убеђења да судби земље даду други обрт!2 И они суга, доиста, и дали. „Народ српски, који је права своја себи крвљу задобио — говораше у Народној Скупштини 10. децембра Сима Протић — може имати своје сопстено правитељство у лицу Кнеза и Совета, и по томе да право Кнеза и Совета произилази од права народа, а не право народа од права Кнеза и Совета. Кад је тако, онда народ има право повући Кнеза и Совет на одговор за дела њина, која би ишла против устава, и која би била противна интересима народним“.

То је био први сигнал великих догађаја, који су, од тог тренутка, стављени у покрет. Испред моћи тога покрета угрожени и иначе уплашени кнез: наведен својим првим министром, уклања се у град Турцима под заштитуг — једна околност, која је олакшала

_ Т Јов, Ристић говорио је једном од Браће П. Радојловића из Београда, да је њихов отац Петар Радојловић, ађутант код кнеза Александра, заслужан што се тога критичнога дана није око двора пролнла крв. А Ђорће П. Радојловић казао је писцу, да је и њима отац говорио; да је имао изречену наредбу од кнева, да се не пуца око двора. „Све, све, само крв да не падне!“ вели се да је кнез тада говорио.

2 0) одласку кнежеву у град, остало је једно исцрпно писмо, Илије Гарашанина, у коме се опширно описује тај догађај, са много врло интересантног детаља,