Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

НА РАЗДВОЈУ ВЛАДАВИНА ДВА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА (1860).

Двадесет година беше већ од времена, кад је Кнез Милош (1839) оставио Србију, па до времена, кад је (1859) дошао натраг. Тај размак времена беше довољан да се — као што смо већ видели — у Србији одгаји један нов, Кнезу Милошу са свим непознат нараштај; али не тако дуг, да опет нестане представника онога нараштаја, који је Кнез, одлазећи из земље, оставио. И доиста, сем Стевче Михаиловића, Мише Анастасијевића („Капетан Мише“), проте Јована Павловића, беше у Свето-Андрејској Народној Скупштини, и у представницима из народа и у представницима из чиновништва, много старијих људи, личних познаника Старога Господара. А ако беше који млађи из народа, кога он не би лично познавао, као на пр. што беше син Саветника Петра Туцаковића — умрлог у „Гургусовачкој Кули“ — Тодор, онда то беху опет изданци старих, у народу признатих и заслужних, Кнезу познатих домова, те је и ново познавање ишло брзо, јер то беху све Обреновићевци. Али група коју стари Кнез без сумње не могаше знати, то беху млади представници интелигенције, у Скупштини и ван ње: Либерали у ужем смислу речи. И ако се ове две групе беху на делу спојиле у једну целину, ипак их је око Старога Господара разликовало. И док су старији људи приступали као стари знанци Кнежеви, млађи су требали да буду тек упознати. На послетку, и постепено у току 1859 године, Кнез Милош имао је тачан и потпун преглед свију редова људи и група, заслужних за његов повратак. Но Кнез Милош беше већ у дубокој старости — он бројаше око 80 година. И да није то био Кнез Милош, који је имао своје давно познате, утврђене појмове и погледе на људе и државне послове, и сваки други човек тешко да би, у тим годинама, могао да се прилагоди и чему новом. Са том се личном и временитом особином Старог Господара имало рачунати и рачунало се; а он сам првим својим актима показао је, да је он онај стари Милош, који је, сасвим природно, волео да се окружи старим људима, старим знанцима, али — мора се додати — није за први мах одбијао ни нове младе људе, чије се име највише чуло у децембарским догађајима 1858. Није ли и један од њих, Милован Т. Јанковић, био у први мах добио дужност кнежевог личног секретара