Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 15:

ћању оправданога поноса, можемо сви заједно, кад дође време, предати Србију задовољну, срећну и напредну.

Живео млади краљ Србије! Живео Александар !!

Живела Србија!

22. фебруара, 1889. г. у Београду.

Краљевски Намесници: Јов. Ристић, с. р. Председник! К. С. Прошић, ђенерал с. р.

Мелер (ет Ј. Белимарковић, ђенерал с. р. ђенерал, К. С. Прошић с. р.

Сама Прокламација довољно је јасна. Она се труди да благо и толерантно изврши прелаз из старога у ново стање. Она са дужносним комплиментима испраћа владаоца, који одлази, благо наглашујући „и по који неуспех“, који стари Краљ за собом у наслеђе оставља, истичући уз то наде, које ставља пред појаву новога младог владаоца. Она пробраним речима говори о тежњама и мисији Намесништва, које своју веру за успех полаже у Бога ни у „ново доба рада и штедње“, Особита осећања морала су се појавити у души првога Намесника, Јов. Ристића, који је пре двадесет година (20 јуна 1868), сличну Прокламацију имао да пише и потпише, када је избором Велике Народне Скупштине, при прогласу Милана Обреновића за наследног Кнеза, и сам изабран за Кнежевског Намесника. И сада, као и онда, види он, са друговима, једно: дете на престолу, до чијега пунолества нови Намесници имају да управљају судбином земље, исправни у тежњама и намерама, али више но икад неизвесни у исходу. „Ми не превиђамо, веле Намесници у Прокламацији, кроз перо Јов. Ристића: „ми не превиђамо тешкоће прилика, у којима примамо на се истина частан, али и теретан задатак Краљевског Намесништва, па прожети добром и одсудном вољом, да своју дужност испунимо, ми с вером у Бога, не очајавамо о успеху.“ —

Док је 1868. Намесништво произашло избором Велике Нар.

Скупштине, која је дисала истим, пријатељским- духом и ослањало. се на нову владу, у којој беху безусловно одани, једномислени, такође пријатељски људи, — јер то све од дна до врха беху представници Либералне Странке, једне тада неодољиве, јаке и сложне. политичке чињенице — дотле се сада, 1889., Намесништво, чија су два члана произашла из редова Либералне Странке, налазаше пред сасвим другим, супротним приликама. Оно имађаше да рачуна за собом са бившим Краљем, који није могао остати дуго у улози пасивна гледаоца, а да се са својим врло променљивим ћудима, не утиче у послове, под изговором права руковођења васпитања свога

сина; а пред собом са владом и Скупштином из Радикалне Странке,

! Премапотпис К. С. Протића, као председника Мин. Савета, а уједно и као другога Намесника, сведочи већ сам собом, да кад је ова Прокламација писана:

и потписана, т. ј. у дане 22 и 23 фебруара, још не беше Намесништво образовало нову владу.