Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

16 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

о томе водио нарочиту бригу, увођењем у Намесништво два генерала, од којих К. С. Протић беше и лични пријатељ и стари повереник краљев (по симпатијама наклон Напредној Странци) човек иначе трудољубив и нешто и литераран; а Јов. Белимарковић стари династијаш и после другога успешног српско-турског рата као војсковођа и генерал добра гласа у војсци. Они оба беху дакле, мање политичке а више војничке личности у Намесништву, који требаху да оличавају неку врсту физичке моћи његове.

Политичка страна Намесништва лежала је скоро искључно на првом Краљ. Намеснику Јов. Ристићу. Он је и био душа његова. Иако сложан са оба своја друга, које је увек приволевао за своје мисли, он је био ипак мозак Намесништва, који је мислио за све и на све, и на кога су били упрти сви погледи.

Јован Ристић, као политичар имао је једну, у савремених политичких људи у Србији махом ретку особину: он није био искључан. Као либерал дотле и вођа Странке, са којом је у раду провео свој век и постигао све своје главне успехе, Ристић је умео увек да двоји своје симпатије од политичких услова, потреба и циљева. Знајући да свакој политичкој мисли треба и снага, која ће је подупрти и у дело привести, Ристић је такву снагу радо и прихватао где ју је нашао. Он је (после безуспешног покушаја у новембру 1867 код Кнеза Михаила, да, као новонаименовани Министар иностр. дела, Кнеза помири са Либералима, и ове у владу уведе) ускоро као Намесник од 1868 ту снагу нашао у својој Либералној Странци и на њу, све де 1880 године пренео тежиште својега рада и као Намесник до 1872, а по том као Министар све до 1880 године. Тако је он и срастао са овом Странком и чинио са њоме срећну органску целину, као што глава са трупом даје целину сваком активном организму.

Но од 1880 године политички размештај снаге у правцу ка „доле“ битно се изменио, и то, као што знамо из Књ. [. поглавито на штету Либералне Странке. Док ју је за скоро све време, до обдикације, озго систематски слабио сам Краљ Милан, помажући свима силама Напредњаке и везавши са њима своју судбу, која га је довела до 22 фебруара 1889, дотле су сви живи елементи доле у народу, стицајем околности, које смо у књ. П. веома опширно изложили, притицали Радикалној Странци и тиме успорили што већу обнову Либералне Сстранке. Још 1882 године било је јасно, да је Радикална Странка била сила првог реда, као некада што је била Либерална. Исход буне од 1883, као што смо о том у Књ. П. опширно говорили, саломио је крила њена, обезглавио ју, нешто погубљењем, још више затварањем, и услед тога емиграцијом и бекством, скоро свију првих људи. Али српско-бугарски рат, тако несрећан за нашу земљу, био је чудним једним обртом извор поновног васкрснућа Радикалне Странке, почев од амнестије 1 јануара 1886 године, па до образовања чисто Радикалног Министарства у децембру 1887 године, после удешеног пада Савезне либерално-радикалске владе.