Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО у 17

Јов. Ристић био је тај политичар, који је умео у згодном моменту оценити вредност Радикалне Странке као политичке силе, и увео је 1886 своју Странку с њоме прво у савез или претходно „Споразум“, а за тим 1 јуна 1887 и у владу. Радикална Странка има много Ристићу да буде захвална за своју рехабилитацију, после Тимочке буне и своје пропасти. Овај добро смишљени корак, као што знамо ружно се свршио, са радикалне лакомости и вероломства, али он за то ни мало мањим не чини мисао и тежину Ристићеву за комбиновањем политичких сила, у чије је опет разбуцавање Краљ Милан, на жалост, уложио најбоље силе своје.

Абдикација Краља Милана и долазак Јов. Ристића за првог Намесника учинили су, да су се Ристић и Радикали нашли опет лице у лице, на положајима и у приликама, које су их упућивале једно на друго. Увек добро схватајући важност политичке силе, без које ни најумнији државник не може ништа учинити, Јов. Ристића, као Краљевског Намесника, није стајало необичног самопрегоревања, да се Намесништво и приступајући образовању нове владе, ослони на једну силу првога реда, и ако је тиме можда изазвао велико разочарење у Странци, којој је до јуче био вођа, био управо све и сва.

На супрот и ранијем оваквом мишљењу и понашању једнога државника, стајала је, до абдикације, ничим неукротљива искључност Радикалне Странке. Докле је државник чија је умереност и обазривост била позната, смерао на концентрацију снаге и измирење штетних крајности, дотле је ова Странка стално дерала у страну, документујући свуда и свагда кад своју снагу, кад своју нидивидуалност, а стално своју партијску превласт и корист. Поникла из борбе, она је мислила да јој се ваља само држати у положају опрезе и одбране; то ју је водило у крајности, да она, онако велика и моћна, чини неправде и насиља другима, да чини оно, на шта се сама с правом и пре и после тужила. Она је као оно гладан сиротан кад дође до нечега, мислила да ће тиме само изгубити а други добити, ако се покаже ма где толерантна, попустљива. Радикали су се углавном руководили начелом; „ко није с нама, он је против нас“.

Јован Ристић опет, и ако свестан потребе да у датим приликама ради са Радикалном Странком, није хтео снисходити и дау интимном партизанском смислу пактира с њоме. Он ју је увек држао на одстојању и увек се дала осетити разлика између државника с једне и партизана с друге стране. Тако је то било и за време „Споразума“ од 1886. и за време избора 1887. и Савезне владе од те године. На томе је пропао и „Споразум“ и сломила се Савезна Влада. Краљ Милан је триумфовао прво на рачун Либерала, за тим и на штету Радикала. Наравно, тако је рушио и "своје рођене мостове један по један, и ако је у Уставу од 1888. ваљало видети један од главних мостова између Краља и народа Краљ Милан, за чудо, не хте поћи њиме,

Пол. Ист. Србије Ш 2