Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

26 ЖИВ, ЖИВАНОВИЋ

По абдикацији ваљало је и то да буде другојачије. Влада предузме ближе испитивање односа железничког друштва према држави, начин експлоатације и све друго, и дође до природног 32кључка: да тако не може остати.

На одсудно-решење није се имало више дуго чекате. У једном исцрпном реферату, израђеном у железничком оделењу Министарства Грађевина датираном 20 маја 1889 ЖБр. 1873. Министар Грађевина износи пред Министарски Савет све неправилности друштва за експлоатацију, и предлог. да се експлоатација држ. железница-одувме-од-странога- друштва. Министарски Савет усваја „у свему“ овај предлог и још истога дана буде предлог одобрен и од стране Намесништва потписан следећи знаменити указ (Срп. Новине, бр. 113., од 21. маја):

У име Њег. Величанства Краља Александра ! МИ, КРАЉЕВСКИ НАМЕСНИЦИ, на предлог нашега менистра грађевина, а по саслушању Министарског Савста, одобрили смо и одобравамо:

1. Да држава одмах узме у своје руке експлоатацију наших железница, које је до сада експлоатисало друштво, и то: пругу Београд—Ниш—Врања— Турска граница, Ниш-—ЛПирот—Бугарска граница и пругу Велика Плаза—Смедерево.

стано главна радна личност у њему, добије и то на своју молбу одобрење, да са актима дође у Мин. спољ. послова, где ће се у Ман. седници, начелно решити ствар а уједно и то: „ко да прегогара са страним железницама о тарифи, држава или друштвор Надајући се да ћега и позвати у седницу ради стручног обавештења, Стојановић је дуго чекао у суседној соби, и, на своје изненађење, чује, при изласку министара од министра Ђоке Павловића да је ствар решена, па и то прав» уступљено друштву (странцима). „Зашто сте то урадили за име Богар“ упита Стојановић министра. „Тако је морало бити!“ одговори овај, и лако је било спазити и овде руку Краља Милана, која је сервилне министре привела овој опасној одлуци.

Но суђено је било, да на томе не остане. Кад је истога дана по подне дошао истоме Стојановићу, директор друштва Амиљо, настала је у канцеларији Стојановићевој ова сцена: Стојановић окренут Амиљо-у, у тону који није допуштао никакву двоумицу, викне му: Знате ли ви ко сам јаг Амиљо изненађен и тозом и питањем, место одговора учини једну мимику, која је хтела да значи: да, знам! Стојановић пастази у истом тону: „Ви сте јутрос добили право, да у место српске државе закључујсте и подвозне тарифе са страним железницама. Ако, настави Стојановић, у току од 24 часа, од тога права, које само држави може припасти, не одустанете, то да внате, да ћу вам ја силом својега положаја толико зла учинити, да ћете ви доцвије молити да овај уступак учините, али вам то више неће помоћи! Сад знате на чему сте!“ |

Амиљо је стајао забезекнут, отишао је, и што је најлепше, он је подозревао чланове владе, да нелојално поступају, овамо јавно пристају на нешто, а после подпуштају снергичног инспектора да то исто обара. Министри су у осталом били невини, Сутра дан доиста је дошао опет Амиљо, и изјавио да се друштво отказује добивеног услова за закључење тарифа... Стојановић много је рескирао, поступио је самовласао, али — успео. А то није била мала заслуга за једно велико материјално право државно.

Тај исти, вазда енергични Стојановић био је исто тако одлучан и при примању готове пруге, раније. Поред многих објеката, који су као недовољни одбијени, мост на Морави код Ћуприје (источна стуб), као и суљави вијадукт код Раље, објекти су, где је Стојановић одбијањем, заштитио државу за знатне суме, да и не говоримо о спреченој несигурности,