Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

|

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 378

за моралног егзекутора, над рачунима радикалних кметова и осталих у Гл. Контроли. Муку су мучили Радикали да у „Одјеку“ како тако „објасне“ све ово, и најпосле се свело на то: да, кад се већ са Драгомиром Рајовићем имало рачунати, онда је он, са радикалног гледишта „бољи“ у Савету но у Контроли, на чије су заузеће радикали увек некако много полагали, и где је сад дошао њихов човек Паја Михаиловић за председника. За управника монопола дошао је Л. Пачу, пријатељ Пашићев; а Јосимовић, један од радикала на прошлим скупштинама, за директора железница. Милов. Р. Маринковић, пређе професор и предс. општине за управника Фондова, И ако је (12. фебр.) Сава Грујић дошао у Петроград за посланика, у Беч — где је Краљ Милан поставио своје боравиште — дошао је његов човек потпуковник и бив. ађутант Мил. Михаиловић, дотле у Петрограду; а брат мин. грађевина Јеша Велимировић, наименован је (16. марта) за „изванредног посланика и опуномоћ. министра“ на Цетињу. Чак се водила брига ио споредним зарадама некојих људи, опет с обзиром и на напредњаке, али мање на либерале. Краљ је мало по мало анектирао сва таква места и давао их као синекуре било љубимцима, било за чије тренутно задовољење. У тзв. „Маркарницу“ дошли су за чланове контролног одбора: 6. рад. саветници Стева Р. Поповић звани „црни“ и Пера П. Ђорђевић, као и Димитрије Г. Радовић и Милисав Миловановић са знатном дневницом. Само за писца о. д. све од маја 1894. није било ни главног ни споредног места. — Бив. професор, Добра Ружић једва је ипак могао бити протурен за професора у Ваљеву.

Све ове личне размештаје, који су изведени за два три месеца године 1897. нисмо навели с тога, што би они били од неке особите важности. Сви су они заменили оне, који су им претходили, да буду после и они замењени којим другим. Ништа више у Србији није било стално ни поуздано. Ми смо све ово навели поглавито као илустрацију борбе два правца, од којих је један представљао Краљ, а други Влада са радикалним министрима. Оба ова правца узајамно су се паралисала и оно што је, у облику разбих наименовања, излазило на видик, било је производ ове борбе. Радикали су односили прилично, али не и све, Доба њихове искључности беше прошло. Према навици ранијих времена, а из доба Мамесништва, као и после „првог априла“ када су радикали све односили, ово сад што су добијали било је израз „политике на парче“. Док су они, при образовању владе и за време преговора о образовању либерално-радикалног кабинета на основу паритета, правили пошалице, кад им је са Либералне стране одговорено да либерали неће ортаклук „на трећу пару“, сад су они сами, у ортажлуку с Краљем Александром, били не једном задовољни и са „трећом паром“,

Осетљивост Министара, која је, нема сумње морала избијати У овако скученим приликама, била је заглађена одликовањима, у којима су се редом сви изређали, у колико из ранијих времена нису већ понели овај или онај домаћи орден. Тако су већ 1. јану-