Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 385

њима располаже, могли су ипак бити незгодна кристализациона тачка убудеће и за саму Странку. Да се ово изравна, узео је инипиативу сам Ристић. У нарочитом писму, упућеном 28. марта Гл. Одбору, Ристић износи потребу измирења, и не могући сам доћи, он тражи да Глав. Одбор у томе смислу донесе своју одлуку. То је одбор одмах и једногласно учинио, изабрав троицу да и Јов. Авакумовића позову да се у Странку и Одбор врати. Има се рећи, а уписати им се у заслугу, да су и сви, дотле искључени показали сву готовост да се врате у Странку, и они се сами јаве Ристићу. С тога је споразум, између Глав. Одбора и Ристића с једне и представника ове одвојене групе с друге стране, био брзо готов, у томе смислу: да се на Глав. Збору, који је предстојао и формално огласи стапање свију делова у једну целину. Само је још стајао Авакумовић на страни, који не хтеде приступити странци ни после изражене жеље од стране Глав. Одбора. Не хтевши задржати положај у Глав. Одбору, у који је изабран на збору 3. септем. 1895, Авакумовић је и даље био за се ван Странке, и после повратка Ристићева. Он је тако остао и после овога новог покушаја из средине Глав. Олбора, да се нађе начин да се и он ломири са новим стањем у Странци. Но Авакумовић је био пасиван, миран, није реметио поредак у Странци. То је била његова добра страна, која му се мора признати. Виђени чланови „дисидената“, као што је био н. пр. Св. Тутуновић тврдили су, да је Авакумовић са својим симпатијама био с њима, што би било и природно. Држање Авакумовићево у питању о изборима у марту 1895 и његова жеља да се иде на избор и у Скупштину, са свим се слагала са досадашњим поступком „дисидената“.

"На основу постигнутог споразума, ваљало је, дакле, да уђу у Главни Одбор и два члана од „дисидената“, како би се што јаче констатовало потпуно јединство и дало прилике свима дотле искљученима, да без свога понижења уђу у своје вајкадашње друштво. Ваљало је даље, да се и у партијском органу, на сам дан збора а услед претходног споразума, обележи да је нестало свега што је делило пријатеље једне од других. Тако је у очи збора, под непосредним настојавањем самога Ристића било спремЈено, а на сам дан збора 17. априла, у бр. 44. „Српске Заставе“, ПОД насловом „Партијски послови“, и изашло ово аутентично саопштење: „Догађаји у народно Либералној Странци, који су пре две године изазвали познату одлуку Главног Одбора Либ: Странке од 14. априла 1895. по оцени околности, предати су другом одлуком Главног Одбора од 28. марта о. г. забораву. Тиме су сви они, на које се односила одлука од 14. априла 1895. понова стали у редове Либералне Странке. У овоме кораку Главног Одбора може се само Видети његова тежња, да се догађајима у неколико поремећени одношаји у средини Странке потпуно и, надајмо се, од сад трајно васпоставе“.

При свем том, што је акт измирења изгледао као већ свршен чин — он се разбио у последњем тренутку, и то не од стране

Пол. Ист. Србије Ш 25