Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 889

догађајима што ће ускоро доћи, наћи ћемо даље потврде за све ово. За све пак оне, који су се савијали око Ристића, и нису имали засебних смерова, мимо општих интереса Странке и њене, можемо рећи већине, било је јасно: да у Рибарцу и његовим ближим повереницима имају кристализациону тачку, која ће можда привући себи сродне елементе, али која бе, по природи антагонизма, који је и у психолошким као и у електро-физичким законима сличан, исто тако послужити као елеменат одбијања за мање сродне елементе. Дакле, послужиће, као елеменат одвајања, трзавица и потреса, који неће дати Либералној Странци, ни да нађе мира и равнотеже у себи самој, ни дати јој да се упути једном сталном матицом. Имаће да се испуне речи Јов. Ристића, које је доцније пред писцем овог дела о свом првом. потпредседнику Гл. Одбора рекао: да је Рибарац „онај бацилус, који у свакој средини, у коју падне, проузрокује врење и распадање“ ....

Збор од 17. априла 1897. — без обзира на ове закулисне смицалице — био је лепо и одлично посећен. Он је одржат на истом месту, где и збор у 1893. години, после „првог априла“, на Врачару, позади „Дома сиротне и напуштене деце“, где је сад једна од зграда велике војничке болнице, а који простор беше сав тада утрина. Пошло се од споменика Кнеза Михаила, на који је положен венац, па на купу Јов. Ристића, који је бурно поздрављен. Пошто су Либерали стигли на зборно место, дошао је Јов. Ристић, праћен Рибарцем, који је раније био код његове куће да „објасни“ рад синоћне конференције.

Изашав на трибину, вођ Странке поздрави многобројне пријатеље, изјави да ће збором руководити први потпредседник Рибарац; као што ће и његова особита поздравна реч, пошто је слаб, бити прочитана. Пошто се збор конституисао, изабрав за потпредседнике: Дим. Стаменковића из Београда и Перу Николића из Чачка и три секретара — Пера Николић прочита збору овај поздрав г. Јована Ристића, из кога пренашамо главне мисли, и коме је главна тема: савремено мутно стање на Балкану и потреба да се поради од стране Србије за признање Српске Народности и Српске Цркве, установом Српског Егзархата.

„Било је 8. септембра 1895. драга браћо, кад смо се — говораше Ристић — последњи пут поздравили овде на Главноме Збору у приликама, које су већ навештавале данашње озбиљне дане на Балкану. Ако је, рекосмо онда, веровати многим знацима, а сад бисмо додали, и логици догађаја на Балкану, пред нас ће изаћи, у недалеком размаку времена, тежак задатак; јер, као да се приближава своме крају још један период мара на Балкану“.

„Прошла је година и по, од како су ове речи пале на нашему Збору. Од онда су се на Балкану већ развиле заставе народа, који се боре за своју слободу; једна балканска држава изашла је на бојно поље и већ бије крваве бојеве са Отоманском Портом. МИ Европа је извела своје убојне бродове, да догађаје заустави“.

„Кад су Велике Силе узеле под своју заштиту целокупност