Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

66 жив. ЖИВАНОВИЋ

гуће другојачије очекивати, кад су у питању овакови парничари. Намесништво, које је гасило пожар, сад се на једном нашло пред новим пламеновима мржње, мужа и жене. И са те је, дакле, стране имао да претрпи прекоре стари Митрополат. Као израз тога, он је 22 септембра 1890 године управио своме личном давнашњем пријатељу Ј. Ристићу следеће писмо:

„Многопоштовани господине Намесниче !

„Чујем да се ви много срдите на мене због краља Милана. Но молим вас да без гнева расудите предмет, који је вам неповољан. „Ми смо вам изјавили, да је боље да ништа не одговоримо, а ви нам рекосте, да треба да одговоримо, а кад смо морали што казати на писмо краљичино, ми смо као духовници казали то, што смо нашли да у актима стоји.

„И та наша духовничка изјава не би имала последице друге, до успокојење савести верне хришћанке Краљице.

„Нико од људи безпристрасних, не може нас осудити у овој ствари, кад проучи све што се збивало. А за нас је страшнији суд божји од људског. И ми смо готови претрпети све што људи хоће да нам учине, пазећи да само не сагрешимо Богу. Нека буде воља божија са нама. Ви пак као врховна власт у земљи, имате да 3аступате правду божију; па надамо се, уздржаћете навалу страсти људске, да не учини противно правди божијој.

„Држим да ово све што се догодило неће прекинути ваше свагдашње пријатељство, којим сам се увек поносио; него да ћете својом мудрошћу успокојити краља Милана и зауставити његову навалу, да сви мрзе лице, које он мрзи, па да суде како он хоће, а не како правда и закон налаже.

„С поштовањем, остајем, ваш Богомољац, Митрополит

Михаило“.

Крути канонски прописи, наравно не знају за еластичне политичке обзире. Отуда и овај сукоб и ова нова невоља Митрополита Михаила и осталих епископа, који једва што су се вратили из прогонства, у које их је послала воља краља Милана, сад опет имају да се боре и они, каои Намесници, и са њиме и са његовом разведеном женом. Није нужно да нарочито кажемо, да овај акт Арх. Сабора није ништа изменио на фактичном стању краљевскога брака.

При свима овим црквено-канонским актима, стајала је непроменљива мржња и нетрпљивост обе завађене стране, које су водиле рат међу собом, увукавши сад у свој спор и Намесништво и Владу и Скупштину, увек истичући, и једна и друга: да им је љубав ка сину и жудња да су му ближе, главни циљ. Родитељска љубав, која у таквим приликама измирује крајности, овде је имала противно дејство; она је само пооштравала супротности, и то што даље, то више. Нови Краљевско дворски спор, дошао је у ста-

дијум озбиљне кризе, која је, почев од новембра пр. год., трајала