Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 65

добила чак и један ослонац у новом акту Архијерејског Сабора, којим се акт бив. Митрополита од 12. окт. 1888. Ме 1247. и њиме извршени развод брака између њих двоје, оглашава као незаконит. За такав се акт она обратила Сабору 11. јуна 1890. и већ је 16. јуна исти добила. Објављујући, доцније, у бр. 31. „Видела“ од 15. марта 1891. путем једне исправке дворске госпођице, бив. Краљица је у истој додала да је се „не тиче, да ли је Митрополит Михаило давао на своју руку, а без знања Сабора, каква било друга решења“, пошто се тврдило: да је Митрополит Михаило, причврљен од Краља Милана, опет овоме издао неко писмено, у коме је тврђено, на против, да развод брака ипак постоји.

Но од интереса је знати ближе садржај тих акта, и неке њихове последице.

Архијерејски Сабор, после својих мотивација у четири тачке:

да је постојећим законом растављање и суђење брачних спорова пренето у надлежност епархијских конзисторија; 2) да брачни спорови владалачког дома нису законом изузети од општег наређења; 8) да је и ондашњи Арх. Сабор нашао и признао да није надлежан да суди краљев брачни спор; и најпосле 4) што је ондашњи митрополит као ненадлежан примио краљев захтев, и сам, без саборског споразума, једнолечно издао разводно писмо и не саслушав краљицу, погазив и Закон и Устав, по коме „нико не може бити осуђен, док не буде саслушан“ —- нашао ЈЕ:

„Да је писмо г. Теодосија Мраовића, ондашњег Митрополита о разводу брака Њихових Величанстава Краља Милана и Краљице Наталије, незаконито и неправилно, пошто је противно постојавшем закону и без сваког основа законског издато. — У Београду, 16. јуна, 1890. године“,

Изгледа, да је овакво сматрање Арх. Сабора рашчепркало једну политички немилу ствар, коју би некако ваљало понова сузбити назад, и с тога видимо, да после дваест дана Митрополит понова износи у Сабор ово исто прво питање краљице Наталије од 1. јуна о. г, на које је Сабор дао свој горњи одговор. Сабор је сада био кратак у својој новој одлуци:

„Сабор Архијерејски, узевши у обзир, да је пређе свршено питање односно на поменути брачни спор, решава: да се понова неће упуштати у расправу свршеног чина. У Београду 5. јула, 1890 год,“

Резултат је свега овога био: да се сад краљица Наталија није сматрала за разведену жену краља Милана, а краљ Милан, који је сматрао ову невољу као прекантану, сад ју је тек имао на врату; а влада пак једну нову аферу, поред толиких досадашњих дворских чуда. |

А неко трећи опет имао је да прими са неколико страна прекоре за повампиравање брачног краљевског спора,

Тај неко трећи био је — Митрополет Михаило, коме се стављало на терет решење Архијерејског Сабора.

Ствар је, изгледа, узела дужи ток, јер то није било ни мо.

Пол. Ист. Србије Ш 5