Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

68 жив. ЖИВАНОВИЋ “

дитеља према њиховом узвишеном сину“. Тако се помиње писмо Краљ. Намесништва „одмах после абдикације“, и за тим старање „да се ово деликатно питање реши тако, како би положај Краљ. родитеља, у колико то уставне одредбе допуштају, био једнак у томе погледу“. Нађена је „таква основица“ и добијен пристанак Краља Милана; а у писму од 10. авг. 1889. Председник Министарства предложио је следећу основицу „дефинитивног споразума“:

„1. Ваше би Величанство (краљица) долазило један пут два преко године у Београд на 9—3 недеље, као гост своме сину Њ. В. Краљу. 2. Ваше би Величанство одседало у Краљевском Двору, где би вам се чиниле све почасти, које одговарају вашем високом положају, Краљице Матере. 3. Долазак би ваш овамо увек споразумно са Краљевским Намесништвом одредили.

(Ово би била главна основица споразума, на коју се Краљ. Намесништво с владом сагласило и на коју је пристанак краља Милана задобијен. О подробностима могли би се преко нарочитог изасланика даље споразумети.

У име Краљ. Намесништва и владе молим В. В. да ове основице споразума у интересу престола вашег сина, у интересу вашег достојанства и најпосле у интересу спокојства Краљевског Двора примити изволите. Краљ Милан у будуће исто би овако радио и на тај начин — кад није било среће — краљеви родитељи били би према краљ. двору и своме краљ. сину у једнаком положају, без повреде уставних права Краља Милана“.

Званично саопштење, после свега овога што је било и мудро и усвојиво, додаје:

„Краљица Мати није пристала на овакав споразум, на који је Њ. В. Краљ Отац дао свој пристанак, већ и не давши никаква одговора на саопштени јој предлог, кренула за Србију, да се у Београду стално настани“.

Но и ако је бивша Краљица овако нетактично поступила, Намесништво и влада нису се дали истерати из стрпљења. Напротив, служб. саопштење говори о новим, непосредним покушајима преко Намесника Јов. Белимарковића, да бив. Краљица усвоји предлог „и да се Краљевски Дом поштеди од разних трзавица“. И то је остало без последица. „Одсудним одбијањем Њ. В. Краљице Матере — завршује владино саопштење — да пристане на предложени јој споразум, учињен је крај преговорима о том питању“.

Али га је сад Краљица Наталија ставила ипак у покрет, и то на један необичан начин:

Она је у новембру предала Народној Скупштини свој тако названи „Меморандум“ са многобројним прилозима у препису, тражећи своја „права“ и оптужујући све и свакога: и свога 6. мужа, и црквене поглаваре, и Краљевско Намесништво, и Владу. Сви су ови били криви, само је она била у праву. Онај или они који су бив. Краљицу на овај корак световали, учинили су ЈОЈ најгору услугу. У осталом, Краљици нису можда ни требали за то ничији савети. Она је са фаталном доследношћу ишла путем, којим