Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

76 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

његова, то сам их ја помињао, да поправим Ваше криве појмове, а не да из њих створим себи какве титуле код Вас.

Камо срећа, да смо ми сви били довољно увиђавни, па да пустимо да се одношаји Ваши с Краљем Миланом развијају природно! Да нисмо задржавали природну солуцију кризе, земља не би остала годинама у трзавици која је укочила била сваки њен напредак, која је била концентрисала сву снагу државних људи на то, да се умире и стишају природе, које се не дају ни умирити ни укрогити. Али је за ту увиђавност требало искуство, које сте нам Ви донели! Природно је, да је после свегатога моја ревност почела хладнити, а нарочито од онда, кад све Ви одбацили предлог споразума, који Вам је био послат у Висбаден.

Ви мислите да ме раздражите противу Краља Милана, кад ми пишете како Вам је оч о мени за пуних 12 година све једнако писао и говорио. Ово Ваше саопштење није за мене никаква новост, Ви знате шта је бивало за 12 година, а ја знам шта се догађа за 20 година, Али то баш доказује, да мојој каријери није служила за основ дворска протекција, него потребе земаљске. И то је мој понос.

Ако је Краљ Милан био врло често неправедан према мени, то још није био довољан разлог, да ија будем неправедан према њему. Ја нисам никада заборављао, да је он Обреновић, да је унук Таковских јунака, који су основали ову државу, пошто су најпре годинама трунули по кулама градским и крв своју проливали.

Ако је Краљ Милан грешио, ја сам знао да је он то чинио у својој бујној природи; ну најпосле, његове погрешке нахудиле су највише Њему самом.

И само Вашем недовољном знању српског језика могу још приписати што Ви налазите у моме писму, да Вам ја говорим о љубави Краља Милана према мени, докле Вам ја пишем, да Ви подривате поверење код свога Краљевског сина противу његове околине, а Краљ се Милан труди да удари печат љубави и поверења на њихове међусобне одношаје.

Томе истом узроку (недовољном знању српског језика) ја приписујем и овај други неспоразум, по коме се Вама чини да Вам пребацујем Вашу „благородну крв“. То ми није ни на ум пало. Ако Вас је г. Мијатовић убедио да сте Ви „благородне крви“, Ви будите задовољни. А јасам Вам говорио о Вашим средњевековним бојарским појмовима и о Вашем апеловању на некакво петстогодишње порекло !

Најпосле, Ваше Величанство хоће да изведе из мога писма неку сведоџбу за себе, да сте се трудили да одзратите Краља Милана са „његова фатална пута“. Ја морам признати да је то форсирана логика, којом се Ви служите. Колико ја знам, а ја нисам сам, који то знам: политика Краља Милана развијала се уз потпуно одобравање, па и уз суделовање Вашега Величанства. Ви, истина, нисте потписивали никаквих државних аката, али сте ОД 1880. вазда храбрили Краља на његову путу.