Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 63

месеца, далеко изван Србије, на одсудству у јужној Француској. И то је позитивна ствар.

Истина је и то, да јеуто време погинуо и један војник, који је ноћу чувао стражу над затворенима, и да је истрага војничких власти констатовала, да то убиство није било злочино дело. И то је позитивна ствар.

То су, господине, податци, које вам стављам на расположење и за које јамчим да су истинити. Они не доказују ништа особито; али признајем да ништа не сметају ни вашем мњењу, да је могло бити некога у Србији, који је имао и воље и могућности и укуса, да наређује, да се даве жене по државним затворима — без обзира · на то, да ли сам ја као Министар на дужности или на одсуству; — без обзира на то, да ли су те жене у рукама органа, којима ја заповедам као министар, или су у рукама органа, над које се моја министарска власт не простире. А на сваки начин признаћете, да би за овакова чуда нужна била много јача снага, него што је у опште снага министарска.

Али да ви, господине, не би помислили, да ја овим хоћу да стресем са себе сваку одговорност, ја ћу мој део одмах да примим, и да признам да сам необично крив, што сам одвише простодушно поверовао, да су то била самоубиства и што нисам брижљивије потражио овога претходника Џека трбосека. Да сам то у своје време учинио, данас не би смо били принуђени да се на овако непријатан начин објашњавамо јавно.

Али мораћете, господине, и ви примити вашу одговорност, што сте до сад о овоме ћутали. Да сте у своје време проговорили, не би се ондашњи владалац изложио незгоди, да после године дана узме мене за председника Министарског Савета, а ондашњега министра правде постави за председника Касационог Суда, а да онога истога члана Касационога Суда, који је истрагу водио, по два пута доцније узимље у Кабинет, баш као Министра правде.

Толико, господине, што се тиче тајне, о којој сте у вашем писму проговорили.

А при завршетку сматрам да је нужно напоменути вам, да се више са мном не упуштате ни у какву преписку. Нужно је да вам кажем, да вам то забрањујем, јер и ако сте у вашем писму напоменули да је то последња ваша реч, опет за то, знајући добро колика је тежина ваших речи, које ви према потреби задајете, мислим да ова напомена није ни мало излишна.

М. Гарашанин с. р.

Бачени су, као што се види, сви обзири под ноге, и стари „Господар“ и његов „поданик“ третирали су се врло негосподарски и неподанички, већ као два човека, који се муче и желе један другом да што жешћу оптужбу баце у лице. Они су обојица писали један другом са дубоким уверењем, да сваки од њих говори сушту истину; а Краљ Милан и М. Гарашанин, добро су се познавали. Сад је тек могао сваки од незаинтересованих у овој по-