Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

84 жив. ЖИВАНОВИЋ.

лемици размишљати: како ли је, за неких седам година, морало бити, кад су ова два човека стајали на крми државној, сљубљени, сложни и нераздвојни у својим средствима, начинима и циљевима политике, спољашње и унутрашње, коју су њих двојица, на познати начин, руководили. Сад се оба исповедају, како су оба имали један према другом лажан положај, како су радили противно својим правим убеђењима. Али то све више није 'могло учинити да нестане оног жалосног одсека историје од 1880 до 1887. године, као што сви ови узајамни комплименти нису ауторе њихове могли изнети у некој новој светлости.

Потомству остаје да цени ове испаде по њиховој правој вредности.

„Видело“ бр. 23. било је забрањено, због напада на оца краљева; али га судови пусте. С тога оба ова писма буду поновљена у бр. 25. са напоменом на челу листа: „Ко до сад ниједно није прочитао, ево нека сад прочита обоје; а ко је прочитао, нека опет прочита. Има се шта прочитати, чути и — научити“. Што год се даље буде ишло у будућност, ова напомена у органу Напредне Странке, писана онда из других разлога, имаће све већу важност. Доиста: будући нараштаји имаће се из свега овога чему „научити“.

За карактеристику времена и људи, који су у њему живели и радили, орган негда тако „верне и одане“ Напредне Странке, репродукујући она писма (бр. 25.), доноси и чланак под насловом: „Мало луча“, да осветли личности и одношаје: „Некакав „Граф од Такова“ спушта се до најниже врсте клеветништва“, вели сеу томе чланку. И даље: „Политика се храни људским месом. „таковски граф“ као да још једнако жедни за политиком. Он је се, истина, сваки дан по седам пута одриче, алч само за то, што без ње не може да живи“. И онда, обраћајући се радикалима, и скрећући им пажњу на овога опаснога госта „Видело“ додаје: „Не, не, радикали, ми вас не учимо; али вас само подсећамо, да је добро мало упалити луча, па осветлити све оне мрачне ходнике, куда се овај „Граф од Такова“ поодавно шуња!“...

Тако Краљ Милан, тако Гарашанин, тако „Видело“! Како су се чудно измењала времена, па и људи! Али, ко јамчи, да људи, који су се до овога степена могли изменити, неће, у току времена, опет бити способни за нову какву метаморфозу, и јавити се понова у старом облику, а са тим обликом и у старом душевном сродству и у новој заједници 2

Како је у овој карактеристичној полемици, поред осталог, од стране бив. Краља, а на адресу Гарашанина наглашена нарочито „једна тајанствена тачка“, и како је, за објасњење те гајанствености, Гарашанин у свом одговору карочито објашњавао своју неумешаност у убиству оне две жене, и између редова чинио за то одговорном неку „много јачу снагу, него што је у опште снага министарска,“ а уз то стављао много што шта на разун војске, која је наизменце са жандармима, чуварима јавне безбедности (сејменима) чувала затворе окривљених за атентат — то се, као епилог