Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

-364 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

„Што се мене тиче, ја сам јасно казао, и ви можете рачунати да ћу држати оно што сам обећао; на вама је да одржите оно. "што сте обећали. ...“

Каква су осећања — при слушању овог и-оваквог краљевог говора — владала у посланика Народне Скупштине или боље рећи "у њене радикалне већине, није наше да испитујемо, а то би тешко било и одредити. Свакојако та осећања, осећања, кад владалац наглашава да и целокупна ситуација и одговорност за њу лежи на посланицима, нису могле бити за те сада одговорне људе ни мало пријатна. Не само што је та ситуација и одговорност за њу могла бити по себи тешка, но је она била у толико тежа за људе, који су се јако навикли били на неограничено кретање, на неоджтоворан партијско-политички живот и опредељивање. Како овај нови њихов положај стоји у контрасту са ултиматумом клуба радикалног — ових истих људи — када су они недавно, у децембру, трасжили збачење Министра унутр. дела, и то једнога Радивоја Ми-лојковића. И ако, као што знамо, нису директно успели у овом захтеву, успели су индиректно далеко више: место једног Министра, они су обалили или, рецимо, помогли да се обали цела једна влада, срушили целу једну ситуацију, уништили читав један светао и велики програм, који се ослањао на две јаке странке, решене да га држе, да с њиме стоје и да с њиме падну. А данаср Они су отомбо-љених глава и невесела лица примали лекције, и краљеве сентенције и принуђени да слушају подсећаје на договоре и усмене споразуме, који су претходили паду Савезне Владе, на дата обећања, која је сада ваљало држати. А та обећања, колико беху важна за Радикалну Странку, не могаху достизати до висине државнога писаног Програма, какав је претходио образовању Савезне Владе. На против, та обећања су се претворила у терет, који прети да их пригњави. ИМ, ако је овај стицај прилика био терет и казна, Радикали не могаху ништа изнети у своју одбрану, ништа, сем страха који их је подузимао, из предвиђања и нагађања: шта ће најпосле бнти 2!

Али се нису убојали. Истина, влада је спремила нужне предлоге, неке је од њих Скупштина и претресла и усвојила, као измене и допуне у Закону о таксама т. ј. извршила је ревизију свију таксених тарифа, свуда са знатном повишицом. После зајма, то је „други нови фин. извор, коме би следовала и ревизија девизе „дукат и цванцик|“ А, тамо око половине априла, била је Скупштина готова и са усвајањем пројекта Закона о Општинама, овој давнашњој снази и слабости радикалној.

На један пут пуче глас 14. априла: да је настала министарска криза; или боље: образовање новог, неочекиваног Министарства претекло је и сам глас о кризи, претекло је како изгледа и сам пад Радикалне Владе. Међутим оставку владе саопштио је Скупштини на њеном ХХ. састанку 15. априла 1888. сам Председник Министарства Сава Грујић, с тим: да је Краљ „благоизволео изјавити, да споразум, који је зимус закључен између Њег. Величанства и радикалне скупштанске већине, сматра као да више не постоји“...