Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

406 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Сасвим је другојачије било са Либералима и Радикалима. Ов их, прво, није хтео_никако-—а-кад-их-је морао или консултирати, као оно- после Сли е, или и узети у владу, као оно у јуну 1887, он их је везива руке, правио погодбе, остављао себи одрешене руке и, најпосле — прелазећи и преко дате Краљевске

речи и својеручно потписаних програма — свршавао сатим њему неугодним владама и странкама, ћи их једну за другом од себе "и са управе земаљск и осведочена државничка мудрост једних, ни бројна већина других, ни државна потреба, ни тако поколебани мир у земљи, и све друго, нису га могли од тога уздр.

жати. Он је се врпољио како је год могао, док не би збацио та ј терет, који је за њ значио деобу власти, деобу. утицаја на државне послове и ограничење. А што су се Либерали после арогласа његова пунолетства нешто одржали и што су за време ратова дошли и остали на управи земље, то ни мало није било по његовој вољи и склоности; то је било једино по сили околности, како унутрашњих тако и спољашњих. Одбацивши их једном (1880), он их више није хтео; а: у савезу с радикалима (1887) примио их је, да после изигра и једне и друге. Пошто је савез одступом Либерала био разбијен, није требало ни четири месеца да и Радикале пошље одакле су и дошли. То би стигло и либерале да су тада сами примили власт.

Тако је се он играо се владама и странкама њему непријатним, док је знао да стоји чврсто у свом положају, који су дуго подупирали у земљи војска, напољу Аустро. Угарска, Тада је он развијао много куражи, која је ишла до натресања и вређања. Али, кад би га изненадио какав неуспех, он би се видно поплаши и што оно веле изгубио главу, готов да баци кривицу на оне, који му се и иначе нису допадали. Тако је било са Либералима после првог рата, када је у Параћину, после Ђуниса, у присуству либералног Министра, јетко претио: „видићемо, ко је овај рат хтео“ и када је за тим безусловно тражио (1877) сазив Велике Народне Скупштине. Па и саме, њему драге Напредњаке он је, после Сливнице, изложио тешком искушењу, захтевајући после образовања. Гарашанинове владе (у марту 1886) распуст Скупштине и нове изборе; али је опет за то дао Напредњацима разрешницу унапред за све. Они су тада, као што знамо, на изборима пропали, али су опет зато „створили“ већину, којом су под краљевом проте« сцијом поклопили све што је дотле учињено бидо, а тиме к Краља и себе. Сливничка погидија ипак је Краља Милана истерала из колосека, пошто стрпљење и јунештво не беху њ еЕове одлике. На дан 5. новембра 1885 он је напустио Цариброд на прост глас о некој диверзији с бока, и прошав и Пирот није се уставио све до Беле Паланке жевећи стално у нервној раздражености, готов чак и да још онда абдицира. Али.га н то све није могло одвести у логор либерални; не само то, он је као што знамо претпоставио да иде у казамате Радикалнем затвореницима, чевио им предлоге и с њима тражио излаза из тешке и критичне ситуације. Владавина_

ИЕ