Poštanske štedionice
20
мора да буде пласиран већи део штедионичког капитала. Разлози за то леже у великој користи од таквог начина пласмана, у користи, која далеко надмаша оне незгодне стране.
Први разлог за тај начин пласмана лежи у томе, што се штедионички улози морају налазити у што ликвиднијем облику, како би штедионица била у стању, да сваког момента одговори потреби улагача. Државни папири одликују се својом ликвидношћу. Стога су они врло погодан облик за пласирање.
Други разлог лежи у томе, што је овај систем од нарочито велике користи за саму државу. Курс државних папира расте услед куповине од стране поштанских штедионица. То цак врло повољно утиче на државни кредит. Растење курса значи стварно опадање каматне стопе, и тако је држави могуће, да, при закључивању нових зајмова, добија све повогније услове. Каматна стопа при закључивању зајмова биће нижа.
Али поштанске штедионице потпомажу куповину државних папира и од стране публике. Она посредује при тој куповини и олакшава је. На овај начин државни папири долазе у већи број руку, они улазе у народ. Држава не долази више у зависност од неколико капиталиста или банака. Круг њених поверилаца проширен је,-а тиме је и њена самосталност појачана, државни дуг се национализира и курс државних папира постаје стабилнији.
Поштанске штедионице корисне су за државу и због тога, што оне доносе сваке године државној каси извесан чист приход.
Али ма како да су велике користи, које сама држава, има, од поштанских штедионица, још су веће користи, које од њих има целокупна народна привреда. Та велика корист лежи у томе, што поштанске штедионице васпитавају народ за штедњу, што оне прикупљају мале капитале, који би бесплодно лежали, што оне подижу економску самосталност нижих друштвених редова.
Познат је огроман економски значај штедње. Треба само погледати велике културне тековине, које окружавају савременог човека. Ове оне имају свој извор у штедњи. Без штедње је немогућан напредак. Да су људи, попут дивљака, који секу дрво, да би добавили плод са њега или уништавају све оно, што сместа не могу да поједу, да су, дакле, људи непрестано трошили све, што су производили, човечанство би се још налазило на истом ступњу културе, као и први људи. А за раз-